ПОЕНТА БЕЗ СУШТИНЕ
„Какве везе имају монодрама, филмски сет и наш живот са предстојећим изборима? Док ти филозофираш, нама мафија отима државу.“ — коментар је једног читаоца на мој претходни текст „Монодрама“.
„Зато и гласаш јер не осећаш нит која твоје биће повезује са трагањем за смислом постојања.“ — то је био мој одговор.
Да је аутор горе цитиране крилатице којим случајем наш савременик, и он би од стране ових моралних и стручних громада био етикетиран као „ћаци“.
Данашња интелектуална елита би сматрала да је дотични аутор у служби Вучића и СНС-а.
Ето.
Има паметних мисли много више него паметних људи, али, нажалост, нема ко да их покупи... Осташе за нама к'о просуто млеко.
Али идемо даље.
Гледам ове несрећнике који сами себе препоручују у предизборној кампањи. Ја себе најбоље познајем и последња особа коју бих предложио за било коју листу и будућу функцију сам управо ја. Али видим да многи највеће хвалоспеве управо себи упућују и да сами за себе мисле да су најбоље решење на предстојећим изборима.
Да, то је политика.
Али пре свега бих се питао ко сам ја ако идем за таквима.
Нисам почео да пишем да бих подржавао ову или ону страну или да бих оправдавао себе. Моје писање има за циљ обесмишљавање успаљених појединаца који слепо верују да је 25. октобар некакав дан Д. Да ће се у том дану, у референдумској атмосфери, одиграти политички дерби између Србије и Мафије. Мени се више чини да ће то личити на трећелигашку утакмицу тимова за зачеља табеле, у којој резултат неће бити ни најмање битан.
Два сукобљена табора толико личе један на други да сам више него сигуран да до суштинских промена никада неће доћи. Али реално и не може, јер капитал зна добро да контролише политичку ситуацију која почива на вештачким поделама.
Пре неки дан сам са супругом био у СНП-у на некој представи. Поједини актери на сцени су ванвременско дело и тему која обухвата читаво човечанство покушали да сведу на локалне димензије. У неколико наврата су, рекао бих, на силу употребили израз „пумпање“. Међутим, код публике то није произвело реакцију, мада се она више него очигледно очекивала. Како знам? Па, када неко три-четири пута заредом каже „пумпај“ и након тога направи паузу, више је него јасно да се очекује аплауз или макар смех. Међутим, све то је изостало.
Док смо пролазили кроз ходник, чуо сам коментаре да би позориште требало да буде изван дневне политике. С тим се потпуно слажем. Позориште није ту да ти црта пут којим треба да идеш, већ да свима поставља питања. А супруга ми је, док смо излазили из сале, рекла да присталице студентске листе изгледа не иду у позориште. Или барем на овој представи нису били.
Оно што је мени интересантно у последње две године јесте да се аплауз дупло појача када глумци након представе изваде индексе. Шта то значи? Па, значи да део публике није био присутан у току представе, да су неки зурили у своје телефоне и причали, чекајући да се још једна досадна представа, којој поједини нису дорасли, коначно заврши. Онда креће млаки аплауз као казна за компликован и неразумљив комад. А потом следе индекси и права еуфорија у сали. Ерупција задовољства, цике, вриске и повезивање изгубљених судбина, како у времену тако и у простору, у једну безличну масу. Јер, ако не могу да нас повежу питања за чијим одговорима ћемо сви заједно трагати, бесмислени перформанси могу.
А онда премијера филма на коју неки нису дошли...
Ако политичке разлике не могу да остану по страни пред филмом „Дјеца Козаре“, редитеља Лордана Зафрановића, који је снимио и филм „Окупација у 26 слика“, питам се пред чим би онда могле. Шта то нас још може да окупи и уједини?
Да ли дневно-политички разлози могу да буду довољно добро оправдање да поједини глумци не дођу на премијеру филма који говори о страдању српске деце у усташким логорима?
Изгледа да за неке могу.
Не знам. Али ја се никада нисам плашио осуде већине. Штавише, када те већина осуђује, то ти углавном потврђује да си у праву.
Они који су преживели страхоте логора данас имају око деведесет година, скупили су снагу и изашли на сцену Сава центра након премијере филма „Дјеца Козаре“. Имају мој наклон и дубоко поштовање.
Они су и даље храбрији од већине наших револуционара.
Моје питање за ове што упорно возе бициклове у месту је:
Где нестаде сва та ваша симпатична емпатија?
И...
Колико ћутања треба за жртве у Јасеновцу?
Наредна објава у четвртак 22.10.2026.
Коментари
Постави коментар