ВЕТРОВИ НАДЕ
Ових дана дувају обећања са свих страна. Избори су близу, а светла будућност је толико далека и сасвим извесно неухватљива. За рају, разуме се. Ови са разних изборних листа ухватиће своје зрачке интереса, а све по договору који су претходно постигли. Наравно да има и поштених, али они или нису у политици или се из ње повуку чим схвате правила игре, или су у потпуности маргинализовани, док се истовремено узалуд труде да помогну раји и држави.
Добар део моје генерације је, нажалост, однела кошава са Дунава... далеко од доброг укуса и квалитетног ТВ програма. Деловала наивно ал' однела шалу...
А ти као читаш? — вели револтирани просечни гласач.
Свакако не онолико колико би требало. Али, за разлику од дела наше квазиинтелектуалне елите, не мислим да заслужујем да живим у много уређенијој држави. Знаш како ти је то, људи себе углавном не виде. Познајем неке који кроз ходнике јавних институција носе беџеве „СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ“ док истовремено у својим канцеларијама пуше на очиглед јавности. Чак и у судницама, веровали или не. Све у инат Закону о заштити становништва од изложености дуванском диму. Тек да се зна где је Закон а где појединци у односу на њега. Тако већина револуционара замишља институције, да бичем витлају према претходној гарнитури а на њих да зажмуре.
Е мој ти.
Срећа па глупост не може да се измери неким глупсонометром. Биле би то рекордне вредности неких јединица мере. Чини ми се да је већи део бирачког тела нашпанован на мржњу и нетрпељивост према супротном табору, и то од стране оних који добро знају да се ништа не може и не сме променити — ко год да победи.
У тим ветровима наде свако пронађе понешто чиме може попунити сопствену празнину. Јуче сам, шетајући са супругом Булеваром, прошао поред две средовечне девојке и том приликом чуо како једна другој говори: „Мени је тренутно овај живот баш досадан. Једино што ме вози је ова револуција. Да нема ње, не знам шта бих радила.“ Схватих да њој протести заправо попуњавају слободно време. То је та празнина која се тешко може попунити, а посебно не револуционарним заносима. Од поједностављивања профитирају појединци, док ми ови који их слепо следе веле да много серем.
Уосталом, револуција која вози поменуту госпођу је као онај зец, дубоко у шуми... ни репић јој се још не види. Да сам на месту те даме не бих још маштао о ражњу. Боље би јој било, ако већ планира потрагу за зецом, да набави један поуздан компас јер је шума прилично велика и густа. Штета би било да се са њом изгубе и њене илузије о бољем животу.
Ето.
Увек сам се питао ко може да узјаше свој двоточкаш и крене за вођом збора у светлу будућност, а да притом не примети да педале све време окреће у месту, као да вози собни бицикл. С обзиром да нисам психолог, овде ћу стати. Јер свако треба да ради свој посао. Неко само опажа чудне појаве, а други их после анализирају.
Добро се сећам колика је била нада моје генерације у 5. октобар 2000. године. Међутим, све се то просуло већ 6. октобра, бар за оне честите и, рекао бих, бистре. А мутни и изгубљени и сад возе у истом правцу. Неки од њих су сада родитељи револуционара, за коју годину ће бити баке и деке својих унука револуционара, а Боже здравља, за двадесетак година и прабаке и предеке будућих револуционарних вођа.
Што се мене тиче, децу треба подржати и никако не омаловажавати њихову борбу за бољу будућност. Али то је њихова будућност, не ваша. Немојте се чешати о њихову енергију као свиња о масан џак. Дајте им подршку и склон'те се.
И сад се сећам шта су ми говорили те 2000. године људи који су имали шта паметно да кажу, а ја окретао главу као да сам знао да је то нешто што може да ме одвоји од моје борбе за бољу будућност. Заиста не знам у каквом стању бих морао да будем да данас кренем за мегафоном са вером у боље сутра. Па ја сам то прошао.
Е видиш. То треба рећи деци, а никако постати веће дете од њих. Дати им савет мирно, хладно, али не са намером наметања другачијег става, већ да тај глас буде такав да могу да га се сете за коју годину. Рецимо овако: „Политика политичарима, а вама, децо, подршка у вашем покушају да им покварите планове. Ако макар мало успете у томе, одлично. Ипак су то ветрењаче.“
Проблем је у томе што се овде политички циљеви постављају на све или ништа. Потпуно се губи из вида нешто што у политици представља аксиом, а то је континуитет. И није проблем што деца верују да ће сутра све бити другачије и да ће се непоштенима имовина одузимати, а функционерима ефикасно судити у посебним судницама, већ што у те бајке верују и њихови оптимистични родитељи. Е па то је зато што им њихови родитељи, а ваше баке и деке, децо, нису указивали на оно што им заиста недостаје. Рецимо: „Препоручујем ти ову књигу. Кад нађеш времена, прочитај је па да је сутра заједно анализирамо.“ Не. Они су били пресрећни што су им деца постала лекари, судије, адвокати, професори... То им је било сасвим довољно. Да уме да се снађе и да има од чега да живи. А сучим ће да живи није важно.
Е зато свака револуција једе своју децу. Разлог је што се знање и искуство не акумулирају и не преносе, већ свака генерација креће испочетка. Али, ок, деца и јесу на почетку. Чак нам баке и деке својим понашањем некад изгледају као да су на почетку. Али како то средовечан човек па креће испочетка. Пун снаге и у најдаровитијим годинама, а он подетињио.
Време је да завршавам.
Силно пумпање довело је до озбиљне надутости гастродигестивног тракта комплетног бирачког тела. Сви захтеви, жеље и обећања су под великом компресијом до које је дошло услед неконтролисане злоупотребе емоција и наивности.
И шта ће се на крају десити?
Једино могуће.
Биће то епски прдеж у чабар који ће одзвањати до следеће побуне, ко год да победи.
Наредна објава у четвртак 01.10.2026.
Коментари
Постави коментар