КРОЗ ОДЈЕКЕ ИЗ ЧАБРА
Пре неки дан сам срео једног познаника код Футошке пијаце како маше стојећи иза транспарента „Студенти побеђују.“ Изгледао је као да се крије иза неког слоја бесмисла, био је сав у трансу и потпуно празног погледа. Беше то пар дана пре пичвајза који се догодио прекјуче између два помахнитала тора која су чврсто решила да сачувају нашу земљу од лоших намера оних из супротног табора.
Још ми ни руку није пустио, а већ је изустио: „Читам твоје текстове, стил ти је ок. Сатира, гротеска, иронија ово-оно. Мада ја нисам песимиста као ти, подржавам студенте и верујем у њихову победу.“
Одмах сам га упитао: „Подржаваш све студенте, свих 240.000? Или студентску листу? Ову са транспарента иза тебе.“
„Подржавам овај део који се организовао да смени криминални режим“, кратко ће он.
„Мислиш ли да су се удружили студенти или је неко споља покренуо читаву причу и ставио децу као параван?“ – успео сам да му запалим фитиљ.
„Ау, брате, свеједно ми је. Подржавам ово што се бори против мафије и тачка“, мало нервозније ће он.
Пустисмо руку један другом и отишли у различитим правцима, баш као и наша схватања у вези овога што нам се дешава. Он подржава, како је рекао, „Ово што се бори против мафије“, а ја серем у празно док ми неко коначно не објасни против чега се тачно противници власти боре. Да ли је све то само лака забава и попуњавање слободног времена или је нешто много озбиљније у питању.
Пар сати касније, право ниоткуда, уследио је један коментар на мој последњи текст: „Ти ћеш завршити у том чабру кад победимо мафију“ – речи су једног револуционара чији ум очигледно једва досеже до наредног оброка. Ето, и он има нека предсказања која су тотално супротна мојим. Али његова су поткрепљена беџевима, паролама, бицикловима и многим другим овдашњим револуционарним реквизитима.
Нећу да противречим поменутом ефендији, њему се јавило да мафија 25. октобра увече одлази у историју, поштени ће се устоличити, а овакви као што сам ја правац у чабар. И треба. Ако победе, сам ћу ући у тај чабар, добровољно, и чекати да се издувају напумпана очекивања већине.
Како да не!
Ако победе блокадери, бићу још гласнији. Али не зато што моји нису победили, јер мојих више нема... ако их је икада и било. Зато и не гласам. То су очигледно биле само моје илузије. Гласнији ћу бити зато што је спољни фактор успео нешто потпуно ново. Успео је да сруши власт без политике и политичких партија. Јесте, свима нама је мука од партија и то је очигледно. Али ко у овој еуфоричној групи елитних грађана даје предлоге, ко их изгласава, ко ће бити одговоран за лошу кадровску политику која нам, тврдим вам то, не гине. Да неће можда бити одговоран неки студент који ће, за две године, рецимо, завршити своје студије и више неће учествовати у раду пленума. Шио ми га Ђуро.
Приметио сам да је данас главна фора истаћи како се нека група грађана, студената, ђака, хориста, спонтано окупила на неком догађају и запевала. Ко још верује у спонтаност када су политичке поруке у питању? Све то иде из неке кухиње у којој главни кувар све унапред припреми и стави да се крчка. Људи виде само експрес лонац на ватри, али не и припрему састојака која претходи том бућкуришу. Но, нема везе, већина га покуса онако спонтано како им је и наређено. Јер они и заповест виде као спонтану реакцију.
Мишљења сам да човек спонтано може само да се усере, спроводећи план ослобађања од вишка ветрова, понекад остане усран до браде. Е, видиш, прдеж је планиран, а пуне гаће су наступиле потпуно спонтано. Све остале спонтаности се строго планирају и веома прецизно договарају. Лично сам видео поруку једног збораша у којој је писало: „Дођите вечерас на спонтано окупљање грађана.“ И што је најгоре, он је отишао у убеђењу да је све то спонтано, јер, забога, тако пише у поруки – да, поруки, баш тако ми је рекао.
Где сам ја у свему томе? Прилично далеко. Али ни случајно не због мог образовања које је веома упитно, како вели моја супруга. То је заправо само ствар одлуке. Ја ћутим у својој необразованости и слушам људе који имају шта да кажу, и после покушавам да анализирам оно што сам од њих чуо. Читам писце чија искуства ми данас живимо и упркос томе исте грешке непогрешиво понављамо. Крећемо се кроз тренутне догађаје и ново време без свести о томе да су сва та искуства, мање-више, одавно проживљена. Или су барем требала бити. А без тих сазнања човек иде кроз живот као да има повез преко очију.
До сада су се власти комбиновале коалиционим мешањем парламентарних странака. На то су нас навикли, па смо тачно знали по коме ћемо дрвље и камење ако се оно што нам је обећано не испуни. Велика вајда од тога. Можеш само да им пљунеш под прозор. Али ово што се сад ради одавно није виђено. Нема истицања, као у комунизму: „Ја сам био један од нас.“ Нема лидерства, а нема вала ни одговорности. Макар и формалне.
После коментара поменутог ефендије прочитах на неком порталу текст једне персоне коју многи у политици третирају као испушену муштиклу. У тексту је писало да је ово што нам се дешава: „Освета лоших ђака.“ Сад ми је јасно зашто га тако третирају. Ово што данас живимо је освета добрих ђака. Тачније, оних најбољих. Могао бих три дана и три ноћи да набрајам доказе тој тези. И о томе ћу писати једном за све оне који су остали заглављени у 2001. години, који су заборавили све наше експертске фазе, које живимо и данас.
Избори су очигледно забава за доконе, неупућене, а зашто да не, и политички тотално неписмене. Пре пар година сам причао са једном високообразованом особом, која ми је дословце рекла да не прави разлику између председничких, парламентарних, покрајинских и локалних избора. „Мени момак само каже: На плавом листу заокружи број 1., на розе 3., на светло плавом 2., а бели прецртај.“ Није она једина формално високообразована особа која је политички потпуно неписмена. Таквих је и-ха-хај. А такви углавном уредно гласају.
Не требају нама избори.
Не треба нам ни боља земља јер ни овакву очигледно не заслужујемо.
Нама треба огледало.
Наредна објава у четвртак 08.10.2026.
Коментари
Постави коментар