LUSTRATIO

Рафали из оба табора, сви калибри су у оптицају... Медији су одавно опредељени, и грађани, чини ми се. А мој прошли серијал се провео као некада сироте свиње за 29. новембар. Ко се сећа зна о чему причам. Мада, ови данас неосрби се сигурно не сећају.

Било како било... У среду сам отишао на кафу у своју локалну биртију (како из милоште зовем свој локални кафић јер има дух биртије), и тамо сретох мог локалног блокадера како испија пиво. Јеботе, никако да изађем из локалних оквира... Одмах ме је спазио, као да је само мене чекао, те као из топа испалио да и мене чека лустрација. Наводно је гледао пре који дан на неком обојеном програму како ће сви који не пишу афирмативно о високо-моралном студентском покрету бити из места лустрирани. И ми мали блогери, питам га. Да, тебе и Chat-а посебно, одговори пиво из њега. Ето... Како ја сад да напишем нешто афирмативно о томе?

Недељама чекам да видим са чим ће студенски покрет изаћи пред дезоријентисане, безнадежне и слуђене грађане, кад оно “Бла-бла трућ 1“ и „Бла-бла трућ 2“. Држали су у строгој тајности два месеца нешто што је као метод обрачуна са политичким противницима опробано пре рецимо четири деценије. Изнели нам подгрејани Закон о лустрацији на политичку трпезу. Па ко ће то сада хтети да једе? Ма има да се једе оно шта има. Као када ти твоја Сремица изнесе соса и меса четврти дан заредом... а ти се као обрадујеш.

Лустрација је предизборна дубара која неће стићи ни до првог семафора, одмах ће бити искључена из политичког саобраћаја јер није прописно осветљена. Рекао сам у оба “Бла-бла трућ“ текста да лустрациони путеви често воде кроз мрачне ходнике међународне заједнице ка битнијим фацама од ових наших, а тај мрак је многе појео. Зато би, по мени, било много делотворније обећати нешто што се може испунити. Али ту је Квака 22, јер ови што обећавају, са обе стране политичког спектра, немају намеру да обећано и испуне. Тако је вазда било. Ко тврди другачије нека ме лустрира.

По ко зна који пут наводим да у добре намере огромне већине која ходи за студентским покретом ни најмање не сумњам. Али да смо слепо ишли за мишљењима већине, још бисмо шетали Земљом као равном плочом. Увек некако папир и оловка доспе оном ко не зна шта би с њима. Или можда зна? Шта ако је план одбијање гласача? Или стварање још веће конфузије? Не знам...

Моје питање за првоборце из сенке тзв. студентске листе:

Да ли ћете и прелетаче од заната лустрирати?

Или ћете оберучке прихватити оне који на време буду дали жмигавац за престројавање...

Само да не буде као и до сада: исти играчи - други дресови.

О лустрацији Chat-а у наредном тексту. 

Почетна
Наредни »

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

КРОЗ ДРАГИ КАМЕН

Слика
"Шпанија? Грчка? Египат? Италија? Турска? Ма не… Дилема је кратко трајала. Идемо у Требиње, драга. Срце је утрло пут." Зашто баш Требиње? Због природних лепота? Медитеранске климе…? Да. Због близине мора? И то. Због добрих духова? Историје? Јована Дучића – песника? Да… Јака духовна спирала која ме повезује са карактером тог краја, толико да га осећам својим.  Смештени смо између Леутара и Херцеговачке Грачанице – у којој почива Јован Дучић. Будим се и осетим "Јутра са Леутара"… У сненој тишини промичу Дучићеве филозофске мисли, поруке и поуке. Толико су јасне у сваком јутру, као први трагови на целцу. Шетамо улицама вијугавим и уским – к’о планинске стазе. Питамо се – шта ли крију, кад су такве? Нестају пред нашим погледима – као испрекидане мисли. И што дуже идемо – и тајна узмиче. Та тајна се не може лако објаснити. То су векови. Свако парче времена делује страшно безначајно – а опет чини битну грађу приче. Ходамо од камена до камена… то су тачке одредишта. Камен ...
Прочитајте цео текст »

КАЛУП

Слика
Опште-друштвено прихваћени оквир понашања. Не дира оног ко га не поштује — само га суптилно изопшти из социјалне заједнице, као шкарт у расход. Антагонизује непослушне — за наук поколењима. Калупа има много. Они су свуда око нас. Обликовани по стандарду већине, ваљда у сврху унификације човечанства. Подсећа на воденични камен — „пажљиво“ бди над слободом ума. Ваљда нас чува од сопственог мишљења. Често их касно уоче... Последице закаснеле „дијагнозе“ могу бити кобне. „За више информација обратите се лекару или uncle ChatGPT-jу.“ Насумично ћу, по пасусима, кренути кроз калупе које сам уочио и напустио на време... Изгледа — без већих последица.   Од — дабоме — „научи — положи — заврши — запосли се — ожени се — породи се“. Жена, наравно. А мушкарци? Ех, па, ако си прави мушкарац, знаш шта ти ваља чинити док ти жена не затрудни. Ok — и шта онда? Ништа. Ту се затвара зачарани круг. Испунио си очекивања других. Свио си гнездо. То ти је „породица“. Ма да, то је више оквир породице — рам. ...
Прочитајте цео текст »

РАСПАКИВАЊЕ

Слика
Дубоко сам ушао у двадесет осму годину. На ободима одлазеће младости враћам старе дугове, уредно и свакоме. Сакупљам делове разбијених амбиција и покушавам од њих поново да саставим целину. Не делује оптимистично... ни најмање... И онда — она — Даца... мој трон... Тог септембра 2010. године десило се чудо. Није била случајност — Бог је то уредио онако како само он то уме. Одједном се појавила и стала пред мој свет. Као награда непоколебљивом трагању за изузетним. Није било узалуд, помислих... Она је тај редак примерак који сам упорно тражио... Моја мала награда за стрпљење у самоћи.  Чекао сам тај воз доста дуго, од тренутка кад сам схватио да живот не желим више да трошим као ситниш. Да, баш тако... Нисам више могао кроз те пустоловине да протичем сам... И тог тренутка стиже Даца, улива се у мене као притока, несебична, пуна живота, спремна да даље течемо заједно. Друг је био посредник наше уводне приче. Било је то прво поглавље романа који се још увек пише... и тако ће бити док м...
Прочитајте цео текст »

"ДАЉЕ НЕЋЕШ МОЋИ"

Слика
Пленуми, мега пленуми, захтеви, блокаде, нутела... Шта је ово? Звучи као „провокација“... не... Ово је само покушај да спасем што се спасти може. Предуго све ово траје да бих могао да поверујем у „спонтаност“ целог процеса. Прво, не могу да замислим ни два Србина да се сложе око неког питања. Ако се и договоре, то не траје дуже од пар дана... договор, по правилу, пуца. Али неколико месеци? Јако тешко. Ко је могао да замисли да факултети неће радити месецима? Сигуран сам да је „Неко“ могао... Од средине марта се јасно видело да се протестни пламен нагло гаси. Али ето, неколико искри је наставило процес у целој земљи. То је јасан потпис „великог брата“ (у даљем тексту ВБ). Одржавање „имагинаријума“ – џепова незадовољства. Даље, јединство око „несувислих захтева“. Нико не зна имена и презимена људи који су формулисали „студентске“ захтеве. Које је то ванинституционално тело предложило захтеве ванинституционалном пленуму? Један од њих је био, парафразирам: „објављивање документације о реко...
Прочитајте цео текст »

ПРЕКО ЗВЕЗДА ДО ТРЊА

Слика
Ево, већ чујем општенародна саблажњавања: „Који је овом ђаво? Одакле му овај наслов? Шта ли му ово значи? Да ли је пролупао?“ Е па, овако: Кад читам данашње медијске садржаје или их конзумирам преко телевизора, све се своди на исто — сви јуре неке рејтинге: гледаност, читаност, и, како млади кажу, „клик“. А шта ми то гледамо, читамо, кликћемо? Па, „оно што нам се сервира“. А где је ту истина? „Пронађи је сам... Можда и не постоји... Или је у уху слушача?“ А објективност? „Ма, ајде, молим те... Каква објективност?“ Само наслови, бомбастичне вести, запаљива реторика и приземна терминологија. Нисам сигуран да у нашој земљи постоји и један медиј који нема таблоидне призвуке. „Једноставно, таблоидна пикантерија најлакше проналази пут до већине конзумената свих врста медија.“ А истина? „Хмм... Нема је, само њене варијанте... Истина је само перцепција  —  односно тумачење информација добијених чулима...“ Из наведеног произлази да објективност и не постоји, јер је перцепција као таква...
Прочитајте цео текст »