ОДИЈУМ ВЕЋИНЕ
Након објаве претходних пар текстова, добио сам усмене коментаре од људи које познајем, али недовољно добро, а ни они мене, очигледно.
Рекоше ми: "Ти си Вучићев", "Чему критике само према студентарији?", "Шта ти је то требало?" и томе слично. Једна ствар ми није јасна: Како сте то закључили ако сте пажљиво читали моје урадке? Ко може да подржава власт која својом руком милује оне који мотком туку? Зашто бих се ја детаљно бавио неким ко ће сасвим сигурно, једном, постати прошлост? Само је питање када.
Мене више занимају ови што нам обећавају "светлу будућност" чим власти видимо леђа. Лично мислим, мада не тврдим изричито, јер нисам Баба Ванга, да актуелни режим неће отићи на политички отпад на наредним изборима. А зашто? Па зато што ми ова "свенародно-студентска организација" изгледа као покрет који треба да смени опозицију, али не и власт. Коме то треба? Сигуран сам да некоме само то и треба.
Е сад, ако су вам једини противници људи попут мене, онда ћете сасвим сигурно победити у утакмици у којој учествујете као "гласни посматрачи". То се једном свакако мора десити. Али да ли би то уопште била победа?
Тешко. Можда нови почетак и прилика за "демократизацију друштва" и изградњу институција? Мислим да не. Победа би била само "озваничење одавно васпоставњеног начина ванинституционалне борбе" против сваког ко се отргне контроли "Великог Брата".
Опет "одијум сличномишљеника": "Па ти настављаш?" Дабоме. Ја се држим оне реченице из романа "Чујте Срби" Арчибалда Рајса, парафразирам: "Не бих вам био пријатељ ако не бих, уз врлине, указао, на ваше лоше стране. Да вам не желим добро, будите сигурни да бих вас потапкао по рамену и рекао: само напред."
Овако наивно помислих да ће можда неко од вас са "мега пленума" прочитати моје текстове и консултовати се са релевантним стручњацима (са ваших факултета) у погледу промене изборног закона, којом би ограничили власт будућих апсолутиста и олигарха, којих у вашим редовима има исто колико и у тренутној власти. Али, "пућ..."
Око вас "независни" медији стварају вештачку атмосферу бројности, организованости, и "свенародне готовости за радикалне промене". Међутим, оно што можда до сада нисам никоме рекао јесте да сам убеђен да је огромна већина окупљена око "свенародно-студентског незадовољства" искрено ушла у све ово. Њима се нема шта замерити. Али екипа која је у њиховом "организационом одбору" добро зна о чему се ради.
Та екипа синекуриста упире прстом у оне које сматрају непријатељима покрета "лепих жеља", али и они имају "идентичну филозофију владања" као и актуелни режим. Пуни су мржње, нетрпељивости, нетактичности, и свега онога што "краси " овај накарадни режим. Изгледају ми као организација која треба данас-сутра да заврши давно договорени посао. Извршавају туђе жеље (или пре наређења) и за тај посао користе студенте.
"Ко су ти људи о којима говориш?" — јасно чујем одјекујуће питање. Мене питате? Они имају вашу подршку. Скоро сваки дан, у име и за рачун студентске листе, раде на разарању већ добрано девастираних опозиционих капацитета. Сигуран сам да до њихових имена није тешко доћи (укључите "независне" програме, не скидају се са њих). У мојим текстовима за њих, ни сада, ни убудуће, неће бити места. Мени њихова имена и презимена не значе ништа, јер их не пуштам у свој "забран", као ни ове са власти што ведре и облаче — сад већ само "облаче".
Без промене изборног закона и директним бирањем народних посланика по "већинском изборном систему" — који је нада за крај партократије, нећемо се решити апсолутистичких режима, само ће једни апсолутисти заменити друге. Једноставно, "контролна улога Народне скупштине" мора васкрснути као једини гарант ограничења извршне власти.
А заведенима поручујем: "Не дозволите да вам други траже противнике, већ их пронађите сами." Крените прво од својих редова, а онда погледајте за округли сто. И упамтите — "највећи непријатељ никада није далеко" — увек је ту, одмах поред вас.
Али ми желимо промене - вели разочарана већина.
Одлично.
Промените се...
У супротном ће те променити само господара, али не и власт.
Како је вазда било.
Е сад, ако су вам једини противници људи попут мене, онда ћете сасвим сигурно победити у утакмици у којој учествујете као "гласни посматрачи". То се једном свакако мора десити. Али да ли би то уопште била победа?
Тешко. Можда нови почетак и прилика за "демократизацију друштва" и изградњу институција? Мислим да не. Победа би била само "озваничење одавно васпоставњеног начина ванинституционалне борбе" против сваког ко се отргне контроли "Великог Брата".
Опет "одијум сличномишљеника": "Па ти настављаш?" Дабоме. Ја се држим оне реченице из романа "Чујте Срби" Арчибалда Рајса, парафразирам: "Не бих вам био пријатељ ако не бих, уз врлине, указао, на ваше лоше стране. Да вам не желим добро, будите сигурни да бих вас потапкао по рамену и рекао: само напред."
Овако наивно помислих да ће можда неко од вас са "мега пленума" прочитати моје текстове и консултовати се са релевантним стручњацима (са ваших факултета) у погледу промене изборног закона, којом би ограничили власт будућих апсолутиста и олигарха, којих у вашим редовима има исто колико и у тренутној власти. Али, "пућ..."
Око вас "независни" медији стварају вештачку атмосферу бројности, организованости, и "свенародне готовости за радикалне промене". Међутим, оно што можда до сада нисам никоме рекао јесте да сам убеђен да је огромна већина окупљена око "свенародно-студентског незадовољства" искрено ушла у све ово. Њима се нема шта замерити. Али екипа која је у њиховом "организационом одбору" добро зна о чему се ради.
Та екипа синекуриста упире прстом у оне које сматрају непријатељима покрета "лепих жеља", али и они имају "идентичну филозофију владања" као и актуелни режим. Пуни су мржње, нетрпељивости, нетактичности, и свега онога што "краси " овај накарадни режим. Изгледају ми као организација која треба данас-сутра да заврши давно договорени посао. Извршавају туђе жеље (или пре наређења) и за тај посао користе студенте.
"Ко су ти људи о којима говориш?" — јасно чујем одјекујуће питање. Мене питате? Они имају вашу подршку. Скоро сваки дан, у име и за рачун студентске листе, раде на разарању већ добрано девастираних опозиционих капацитета. Сигуран сам да до њихових имена није тешко доћи (укључите "независне" програме, не скидају се са њих). У мојим текстовима за њих, ни сада, ни убудуће, неће бити места. Мени њихова имена и презимена не значе ништа, јер их не пуштам у свој "забран", као ни ове са власти што ведре и облаче — сад већ само "облаче".
Без промене изборног закона и директним бирањем народних посланика по "већинском изборном систему" — који је нада за крај партократије, нећемо се решити апсолутистичких режима, само ће једни апсолутисти заменити друге. Једноставно, "контролна улога Народне скупштине" мора васкрснути као једини гарант ограничења извршне власти.
А заведенима поручујем: "Не дозволите да вам други траже противнике, већ их пронађите сами." Крените прво од својих редова, а онда погледајте за округли сто. И упамтите — "највећи непријатељ никада није далеко" — увек је ту, одмах поред вас.
Али ми желимо промене - вели разочарана већина.
Одлично.
Промените се...
У супротном ће те променити само господара, али не и власт.
Како је вазда било.
Коментари
Постави коментар