ИЗНУДА ОПТИМИЗМА

 Пре неки дан ме је један комшија у кафићу, у којем редовно испијам „дуже са топлим”, резигнираним тоном питао:
„Ниси се ваљда предао? Дај мало оптимизма у тим текстовима. Мени су оба детета на тим протестима.“

Мислим се: па ја оптимистичније од овога не умем. Једино да дам неком другом да ми пише колумне.
Нисам имао куд. Рекао сам му у брк да покрене блог и сам подржи оба своја детета.
Демонстративно је кренуо да устаје од стола, али ја одмах дигох руку и позвах конобара.
Чим је осетио да је џабалеску пиће на помолу, седе као зауздан...

Као и обично, конобарски ђилкош никако да дође... А нас двојица ућутасмо.
Била је то прилично непријатна тишина која ме је натерала на реконструкцију догађаја.
Односно, на одмотавање ранијих текстова како бих покушао да схватим шта је то у њима толико песимистично.

Озбиљна је то работа, а мало времена... Треба проћи кроз све текстове за пар минута и покушати рећи добром човеку нешто оптимистично.
Ово захтева озбиљан приступ... Сркнуо сам већ добрано охлађену кафу и наставио са одмотавањем филма... са реконструкцијом сопственог злочина... крећу унутрашњи гласови:

Квалификација дела – ускраћивање подршке блокадама са стицајем јавног песимистичког иступања у погледу исхода блокадерских акција.
Запрећена казна: до пет година пешачења по целој Србији, до потпуног преумљења преосталих грађана.

А шта сам ја то тако страшно урадио, цењени свенародни суде?

Увек пишем и говорим оно што мислим, тако радим и на овом блогу.
О властима сам рекао шта мислим, да се не цитирам овде. О блокадама, такође.

Е сад, некима очигледно то не одговара. Јер није довољно само да будеш против власти – мораш бити на правој страни у тој борби.
Јер само један пут води до слободе.
У супротном си за блокадере ћаци, за власт наци.
Као у оној комуњарској песми: „Ко друкчије каже, клевеће и лаже.“

Зато и тврдим да се ради о једној већини подељеној на два дела.
Ко год да победи – неће доћи на власт.
Како то?
Е па овако: онај ко победи добиће текст, режију, костим, шминкера и суфлера – па на сцену.

А народ ће, као и до сада, да шета с краја на крај ове наше све мање и мање земље – с вером у боље (мало) сутра.
И тако укруг.
Док неко коначно не одлучи да нам промени власт уз помоћ наших ђонова, поломљених руку, ногу и крвавих глава.

На делу је контролисана демократија као привид политичког плурализма.
Вештачки сукобљене стране боре се за подршку лаковерних и све „јефтинијих” бирача на „изборном тржишту”.

Да, мислим да сте исти као и они против којих се борите.
И то већина вас добро зна.
Тражите безрезервну подршку, у супротном следи лов на јеретике.
То није пут изласка из кризе, већ пут који продубљује поделе.
Злоупотребили су вас у сврху опстанка „контролисане демократије“.
Да, баш тако...
Да се у случају промене власти заправо ништа не промени, осим пар споредних улога у комаду.
Главне играју холивудски глумци.

Недостаје вам захтев за промену изборног закона којим би јасно ставили до знања белосветским оцима да ове блокаде воде Студенти са великим „С”.
Као и једно здраво политичко тело, имуно на устаљене вишедеценијске политичке наративе.
Али не... Дозволили сте да вас води мањина са огромним утицајем.
Постали сте власт на стендбају, као и наша вајна опозиција.
Кога ће пре инсталирати на жељене позиције... видећемо.
Чека вас светла будућност, у сваком случају...

Кад већ поменух несрећну опозицију, која је годинама сама себи највећи противник –
дај Боже да јој управо ви не постанете главна мета у предизборном циркусу.
Већ видим да се копља ломе око тога ко вас искреније подржава: млади опозициони доктори или пропали опозициони ветерани.
Искусни су то лисци и лисице.
Пре него што кренете да седнете, осврните се и проверите... да вам нису измакли столицу.

Апсорвирали смо да блокаде води мали број људи.
Наравно да је њихова логистика далеко од студентске чистоте, невиности и креативности,
која се, као и увек, налази само на паролама.
Та чистота обезбеђује пут за подршку изгубљених и дезоријентисаних – по правилу људи пропуштених шанси.
Студентска чедност је мамац, а плен ће прождерати други.

Такође сам убеђен да деца мог комшије, честитих намера, газе булеваре – као и већина њихових колега и другара.
Они су само довољно млади да не буду свесни своје улоге у хоризонталном сервирању бајате и, по ко зна који пут, подгрејане реторике.
Они који их организују јесу чувари згаришта спаљене демократије.

Знам да нећу успети у покушају да „студенске” протесте вратим Студентима, јер је све ово отишло до врага.
Подршке пљуште са свих страна – и то од људи који су кроз исту матрицу прошли неколико пута.
Али опет...
Ми који смо кроз све то већ прошли, требали бисмо да будемо искрени према њима.
Али не... Старији се понашају као да су заборавили да зид не може да се сруши главом.
Или сад мисле да може...?
Ма не... пре ће бити да не мисле ништа...

Оптимистична порука?
Може.
За све вас који сте прошли кроз мрачна безнађа политичких борби – реците својој деци, пријатељима, комшијама: да непријатеље прво траже у својим редовима.
Јер они су ту, сасвим близу те гласноговорничке идеје о јуришу на заробљене институције.
Помозите им да изађу из мреже, како би заиста могли да нас ослободе... кад већ ми нисмо успели.

Тргох се из дубине...

И помислих...

Не треба мом комшији оптимистичан текст, него хладан облог.

Након три минута разговора са самим собом, изађе из мене неки чудан глас:
„Ма победиће студенти, видећеш.“

У том тренутку стиже конобар.

Рекох му: „Где си ти досад? Дупли вињак за мог комшију, а мени још једну дужу са топлим.“

Ето... Успео је на крају од мене да изнуди оптимизам...
Да, без покрића, али – оптимизму се у зубе не гледа.
Театар апсурда је на репертоару.
Све карте су одавно распродате...