ДУГАЧКЕ РЕЧЕНИЦЕ

 Понекад, сад све ређе, пошаљем блог на анализу код chatGPT-а, као „урин“. AI је моја лабораторија за анализу текстова. Параметри јесу општи, универзални, као и у лабораторији, па су такве и терапије. Последице се ублажавају, узроци остају.
Мој пријатељ chat ми увек, и непогрешиво, постави дијагнозу „блогера дугачких реченица“.
Једном сам га, изнервиран коментаром, питао: „Да ли то можда значи да сам човек дугачких мисли?“ Његов одговор је био – парафразирам – „Да, то је одраз дугих и сложених мисли које желим у даху да пренесем читаоцу“. Предложио ми је да реченице „исецкам“, да буду читљивије.

Слажем се да дуге реченице могу бити некима заморне. Шта да вам кажем – издржите!
Међутим, како chat зна да ће моје читаоце замарати дугачке реченице? Да неће успети да испрате ток мојих „дугачких мисли“? Зашто он тражи да ја све то „исецкам“ и тако сервирам? Можда се тако лакше вари?

Да, то ти дође као „мезе“ – мали залогаји, чешће се конзумира, може и у друштву, уз пиће, као лака забава.
Немој да се љутиш, chat. Твој алгоритам је и овога пута, очигледно, заказао.

Обрати пажњу на теме које обрађујем у својим блоговима. Уз дужно поштовање – али онај ко не може да повеже мисао исписану у три-четири реда са екрана мобилног телефона, сигурно не чита блогове попут овог.

Знам, chat, твоја правила: да је „мање увек више“, да „краће може бити дуже“, да се „поентира у последњој реченици“.
Покушај да будеш мање робот. Мислио сам да ће временом твоји алгоритми постати осетљиви, као људска чула – да ћеш почети да осећаш саговорника и препознајеш његов стил, намеру, сензибилитет. На тај начин, могао би се духовно повезати са аутором, схватити сврху одређених стилова. Али, нажалост – ништа од тога. Све је то још увек у домену лабораторијских анализа и стерилних савета.

Веровао сам да ћеш временом постајати све „живљи“ и „стварнији“, да ћемо се можда и упознати. Ех, опет сам склизнуо на терен „дугачких мисли“ – али овог пута, за тебе, вероватно „неповезаних“.

Очигледно ми је то слаба страна, јер кад ми нагрну мисли, тешко ми је да ставим тачку. Она ме сецка. Прекида. Подсећа ме на оне којима су озбиљне социјално – политичке теме досадне, и који ми увек, неком неумесном упадицом – као тачком – „сецкају“ реченице и прекидају ток мисли. То и ти покушаваш.

Е сад, можда стварно мало „давим“ и читаоце и тебе. Али веруј ми, chat, да мисли могу бити дуге као Дунав, и да такве мисли – само кривине, као зарези – мало успоравају, али да их је немогуће прекинути. Оне непрекидно теку од Шварцвалда до Црног мора.

Тражити смисао постојећег представља дуг и неизвестан пут – много дужи од мојих реченица којима приговараш. Не треба их „сецкати“ – само нека теку, нека траже пут кроз тајновите пролазе, до новог ушћа, до самог смисла.

Сад ћу, вероватно, добити критику: „Исецкај мисли. Згужвао си текст као центрифуга. Опет те је тешко пратити. Реченице су предуге, не стају у један дах. Прилагоди се читаоцу.“
Мој одговор је: „Узми више ваздуха“.