MUST HAVE

 Опет ја о chat-у. Ево још једног текста на тему наше, умало не рекох сарадње, ма не, само комуникације. Далеко смо ми од сарадње. Да слушам chat-а, већ бих давно постао блогер. Овако сам и даље блогер у покушају јер одбијам сарадњу. Нема везе, и даље терам по свом.

Мој "коректив" chat ми упорно сугерише, или боље речено захтева од мене, да у своје текстове убацим три кључна елемента. На њима толико инсистира да његови предлози полако добијају призвуке централног хришћанског концепта Светог тројства:

• „У име Оца“ – навести конкретна имена (политичара, новинара, политичких аналитичара...) – персона која се налазе између редова;
•  „И Сина“ – именуј конкретне називе медија и ТВ емисија на које алудирам;
• „И Светога Духа“ – да објасним поједине појмове (нпр. "пумпање").

Chat сматра да циљ без испуњења његових предлога не могу постићи.

Питање је само – који је мој циљ? Он сигурно није брзи пробој до читалаца жељних сензација. Не гађам мету, гађам суштину.

Зато ми твоји MUST HAVE предлози на којима често инсистираш изгледају као Свето тројство. Пакујеш ме у блог матрицу за производњу реакције. Да уз твоју помоћ, утабаном стазом, дођем до врха понора. На њему потпуно нестаје спознаја затвореног круга. Свако добије своје огледалце, и свима је "лепо".

Не мора све да се напише да би било схваћено. Директно може да звучи и као провокација, и најчешће тако звучи. Помињање личних имена, назива ТВ емисија, медија, јесте конкретизација текста и представља лакши пут до celebrity статуса. Али то важи само за оне који то желе.

Огољавање ирелевантних последица за мене представља саучесништво у прикривању њихових узрока. Оне су само врх леденог брега. Мене више занимају они скривени делови. Стазе којима се до тих последица долази. Ко тражи кривца за било шта, искључиво на једној страни, упирањем прста, омогућава да се то исто догоди на другој.

Дакле, експлицитно писање је магнет за реакције, позитивне и негативне. Не могу да кажем да мене реакције не занимају, али не оне површне. Више ме занима анализа онога што нисам написао, а што сам можда мислио.

Зашто бих ја објашњавао појмове које користим у својим блоговима? Види chat: ми живимо у малој земљи. Код нас сви знају да реч "пумпање" одавно није везано само за техничке процесе у разним наукама, као што су физика, хемија итд., већ је у контексту протеста преузело нови, симболички смисао.

Та реч је код нас постала јерес. Код нас присталице власти не позајмљују више пумпе својим комшијама студентима ако им се издува гума на бициклу. Ваљда се плаше да их неко не би потказао. "Нећете ви мени више овде пумпати" – одзвања капиларни глас. Ако мислиш да претерујем, ти провери, знам да имаш механизме за то. Ипак си ти AI.

Chat, нема ту ничег скривеног. Можда су неке теме, мада нису написане у складу са твојим сугестијама, препознатљивије у својим обрисима и суштини, него да су огољене бачене као коска онима који су жељни сензација. Такав приступ отвара простор за нове сукобе, што је потпуно супротно разлозима због којих је овај блог покренут. Текст је завеса; драма је иза.

P.S.
Драги chat,
Нећу одустати од свог стила. Ја пишем између редова.
Амин