ПРЕКО ЗВЕЗДА ДО ТРЊА

Ево, већ чујем општенародна саблажњавања: „Који је овом ђаво? Одакле му овај наслов? Шта ли му ово значи? Да ли је пролупао?“ Е па, овако:

Кад читам данашње медијске садржаје или их конзумирам преко телевизора, све се своди на исто — сви јуре неке рејтинге: гледаност, читаност, и, како млади кажу, „клик“. А шта ми то гледамо, читамо, кликћемо? Па, „оно што нам се сервира“.

А где је ту истина? „Пронађи је сам... Можда и не постоји... Или је у уху слушача?“ А објективност? „Ма, ајде, молим те... Каква објективност?“ Само наслови, бомбастичне вести, запаљива реторика и приземна терминологија.

Нисам сигуран да у нашој земљи постоји и један медиј који нема таблоидне призвуке. „Једноставно, таблоидна пикантерија најлакше проналази пут до већине конзумената свих врста медија.“

А истина? „Хмм... Нема је, само њене варијанте... Истина је само перцепција — односно тумачење информација добијених чулима...“ Из наведеног произлази да објективност и не постоји, јер је перцепција као таква увек субјективна — „онаква какву је види наше око и чује наше ухо.“ Толико о истини.

Е, сад, колико ће сервирани садржај бити огољен и сиров, или упакован и затомљен — зависи од циљне групе којој је намењен.

Шта то значи? „Дакле, по теби су сви медији исти?“ Свакако да знам да нису сви исти, и да постоји очигледна разлика између одређених медија, мада не видим да од те разлике има неке суштинске вајде. Сви се они, уосталом, поигравају информацијама и сервирају их као „хладну освету“.

„Добро, а које медије ја да читам и које програме да гледам?“   

 „Добро питање. Немам препоруку, нажалост.“ Све су то неке интересне групе медијских магова који мешетаре јавним простором и преко својих марионета утичу на јавно мњење — формирају га, мењају, већ према потреби.

Онај ко је тога свестан, тај све чита... гледа... трага... али узалуд. 

Онај ко тога није свестан, тај је већ у медијској мрежи — као лак плен: изманипулисан, загледан у новинарске звезде, тумара по ситно испреплетеном трњу, безнађем дезинформисаности и свађа се са фиктивним (у тежим случајевима и стварним) непријатељима.

То је „безнадежан случај просечног конзумента нашег медијског талога.“

И само једна сугестија на крају: „Чувајте се наслова да не бисте и ви преко звезда стигли до трња.“