ChatGPT

 Један пријатељ ми је препоручио „ChatGPT“ из, како ми је рекао, практичних разлога.
Према његовим речима, од „ChatGPT“ могу да тражим мишљење о текстовима које напишем, да даје добре анализе, критику и савете.

Послушах пријатеља, те сам за првих неколико текстова, везаних углавном за политичка дешавања у нашој земљи, затражио мишљење од AI. Искуства су следећа:
Савети „ChatGPT“ у вези форме текста, обрађене теме, правописа и граматике уопште, били су ми углавном од користи. Али нисам дозвољавао да ми исправља или модификује текст. Он то предлаже како би текст био прихватљив нестрпљивом, површном и мање информисаном читаоцу. Шта да вам кажем?

Међутим, овим текстом желим да укажем на две ствари које су ми посебно привукле пажњу.
Прва је да ми „ChatGPT“, када год му пошаљем текст са политичком тематиком, саветује да дам неку алтернативу читаоцу, да не изгледа као да излаза нема.
А друга је да ми „ChatGPT“ увек даје савете са циљем комерцијализације текста, како би био привлачнији већем кругу читалаца.

АЛТЕРНАТИВА КАО ИЗЛАЗ

У мојим текстовима који имају политички контекст углавном нема алтернативе, или та алтернатива није нешто што је боље решење, него мање лоше. Али то је тако кад живите у малим државама као што је ова наша – ни вештачка интелигенција вас не разуме. Нама се алтернативе намећу споља, а мени до сада нико није јавио која је следећа.

Наравно да немам намеру да се расправљам и надгорњавам са вештачком интелигенцијом – не зато да не бих извукао дебљи крај, већ зато што је то узалудна борба.

АИ кроз своје алгоритме провлачи цео свет... али коментарисати политичку сцену у Србији није исто што и пољем прећи. Капа доле теби, „ChatGPT“, али кад читам твоје неуморне савете у вези алтернативе коју треба да понудим својим читаоцима, осећам се као да сам тражио савет усменим путем од глувог човека.

Свакако да се порука и у политичким текстовима може наћи, а можда и понека брза „алтернативица“, али вајде од њих свакако нема. Види се да је у питању вештачка интелигенција – савети које даје су некако стерилни и вештачки, јер AI не осећа шта значи мат позиција из које мали народи некада немају излаз.

Када то напишем, АИ ми одмах тражи пример, а неретко и два. Ево ти пример: НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, без одлуке Савета безбедности УН. Шта је једна мала земља могла да уради тада, мој „ChatGPT“? Сад знаш зашто не волим кад ми инсистираш на алтернативи.

Ево ти други пример: Председник РС, а затим и СРЈ, Слободан Милошевић био је препознат као погодан кадар за тешко раздобље које је чекало тадашњу државу почетком деведесетих. На почетку грађанског рата у СФРЈ међународна заједница га је видела као прихватљиво решење, да би убрзо био називан „балканским касапином“, после Дејтонског споразума „фактором мира“, а 1999. године „ратним злочинцем“.

Алтернатива Милошевићу, према становишту међународне заједнице, није постојала до 2000. године. Али AI то не зна, јер нема могућности да чињенице и опажања провуче кроз мисаоне процесе, већ их провлачи кроз већ поменуте алгоритме – који свима преписују исту терапију.

Наш народ је сиромашан па се бави политиком, разглаба је од локала до глобала.
Дакле, у текстовима политичке садржине не дајем алтернативу зато што сматрам да нема брзе алтернативе – ништа не може преко ноћи. Желим да подстакнем људе на читање адекватне литературе, размишљање, дијалог, како би успели да разумеју због чега се вртимо у круг.

Нужним тражењем алтернативе, без дубоке и детаљне анализе актуелне ситуације, лако се склизне ка погрешном и – по правилу – још горем решењу. Томе је наша земља била вична више пута у својој историји.

И још нешто, поштовани „ChatGPT-у“: у контексту овог поднаслова упорно истичеш да често наводим „чини ми се“, „изгледа“, „требало би“ итд., што указује на непостојање јасног става. Могуће. Рекао сам у једном од текстова да нисам Баба Ванга, а сад бих још додао и да немам никакве контакте ни са ким ко комуницира са „Великим Братом“, зато ми се многе ствари „чине“, „изгледају“ итд.

Ако неки излаз и постоји, он свакако није у излизаним паролама и глобалним порукама.
Једино радом сваког појединца на себи – у професионалном, моралном, етичком смислу – може се постићи глобални добитак. Признавањем личних грешака, исправљањем истих, поправљамо сопствене капацитете за дијалог са онима који су поред нас. Ако тај разговор и њих подстакне на сличан мисаони процес, дефинитивно се може кренути ка постепеном оздрављењу и побољшању опште крвне слике друштва у којем живимо.

То је дуг и веома захтеван процес, који захтева ангажовање свакога од нас. Звучи као утопија – али то је, по мом становишту, једини излаз из овог глобалног лавиринта.

Алтернативу треба свако сам да тражи – како већ негде написах – полазећи од себе нека крене ка њој.
Ако ови текстови отежавају проналазак те алтернативе, или подстичу летаргију и песимизам, заиста ми је жао.
Можда је то и наша реалност? Реалност читавог човечанства? Ма не... то је само мој поглед на свет и ништа више.

ChatGPT ЖЕЛИ ДА МЕ КОМЕРЦИЈАЛИЗУЈЕ

Да су алгоритми које користи AI настали на искуствима, знањима и потребама већине човечанства, приметио сам приликом читања прве критике. Међутим, излазећи у сусрет већини, добијамо останак у свету без јасно успостављеног система вредности – свету у којем материјално има примат у односу на духовно, у канџама потрошачког друштва...

Отуд и вештачка интелигенција препознаје, уз помоћ тако насталих комерцијалних алгоритама, потребе већине и у сваком тексту који јој пошаљем, она даје предлоге типа:
• „Јасније одреди циљну групу којој се обраћаш“,
• „Постави наслов који ће читаоца заинтригирати“,
• „Оптимизам за крај, да читалац не помисли да излаза нема“,
• „Заврши реченицом којом можеш да поентираш и привучеш нове читаоце“.

Све су то маркетиншки трикови.

Чини ми се да је AI добро савладао укус већине, да користи алгоритме који воде ка циљу „Добро мени, добро теби“. Тај циљ усмерен је искључиво на опстанак мене као блогера на интернет платформи – са које дефинитивно не могу ништа да променим, нити се тиме заносим. Свестан сам тога.
Али, зашто не остварити успешну сарадњу између мене и интернет платформе, пита се AI? Ко шиша општи интерес.

Управо у томе је цака. Овај блог је и покренут са потпуно другим циљевима које вештачка интелигенција неће – или не може – да разуме. Циљеви су следећи:
• Не тражим читаоце по сваку цену,
• Блог је намењен онима који су спремни да озбиљан разговор обаве најпре са самима собом,
• На дијалог, разговор у којем се – уместо јефтиних парола – користе аргументи, али најпре у породици, па онда са својим (ван)брачним партнерима, децом, пријатељима, комшијама, колегама... јер то чини есенцију међуљудских односа, међусобног поштовања и уважавања,
• Подстицање на размишљање и трагање за смислом свега што постоји.

Не гађам ни наслове, нити закуцавам последњом реченицом у мету популарности. Читаоце не желим да привучем комерцијалним триковима – то није мој стил. Ја не говорим оно што већина жели да чује.
Верујем да ће ме пронаћи људи слични мом сензибилитету, а ако овим текстовима будем успео позитивно да утичем макар и на једног човека и подстакнем га на размишљање и дијалог – сматраћу то својом малом победом.

То ти је од мене.