ИПАК СЕ ОКРЕЋЕ

Пре неки дан, уморан од дугог ходања по врелом новосадском асфалту, одлучио сам да мало предахнем... и брзо се покајао.

Седох у кафић тик уз најпрометнију раскрсницу у Новом Саду. Кафа, вода и мир... наизглед. Ко би рекао да се ту, иза шољице продуженог, спрема „историјски устанак“?

Одједном, право ниоткуда, почиње окупљање „првог бициклистичког корпуса новосадске зборовске дивизије“.

„Шта је ово, сунце ти жарко? Војна формација или бициклистички маратон?“

На свега неколико метара од мене – као на биоскопском платну – видех ту моћну дивизију на точковима. Хтео сам, шале ради, да их замолим за једну заједничку фотографију... Напослетку сам ипак одустао да не би и мене мобилисали као протестно способног.

Одједном, главнокомандујући преко мегафона одлучно испали поклич:
„Нема предаје!“

Гласно одговарају сви:
„Нема!“

А један из гомиле – баш у том моменту – на свега метар од мене, пушта мелодију на свом телефону:
„У бој крените јунаци сви…“ – као химна за јуриш на последњу шансу.

Убрзо сам схватио да почиње још једна битка са више посматрача него учесника. Решио сам да присуствујем том историјском јуришу, такође као посматрач, али из „свечане ложе“ поменутог кафића.

Главнокомандујући је „постројио“ чету на сред Булевара ослобођења, „изјахао“ на чело колоне на свом осамнаестобрзинцу и командовао покрет.

Једна бака, са ивице банкине, куражила је колону речима:
„Само напред, децо, сви смо уз вас…“

„До зуба наоружани“ беџевима и транспарентима, кренуше сви као један. Пиштаљке вриште, бука протерује разум.

Готовост је деловала неупитно. Све је изгледало као да ће овога пута „успети“. А онда ми кроз главу протрча мисао: клизимо ли ми то од контролисане демократије ка још већем ауторитаризму... или тек у експеримент анархистичког модела?
Шелдон Волин је негде написао да у контролисаној демократији бирачком телу није дозвољено да има значајан утицај на политику коју ће држава да води користећи PR технике. Дакле, можемо да звиждимо и пиштимо колико хоћемо – PR води главну реч. 
 

Тргох се из дубоких мисли.
Бака је и даље махала, са сузама у очима, гледајући их како нестају у даљинама широког булевара.

„Одоше…“ – рече бака, окрене се и оде да преко телевизора уживо прати поход наде и очаја.

Жив нисам био да сазнам епилог „новокомпоноване буне против дахија“… Изађох и ја на банкину и одлучих да дочекам исход ове битке.

Ни сам не знам зашто поверовах да ће овога пута успети, мада их је било свега тридесетак. Скренули су у леву страну, а Београд и институције биле су десно. То ми се одмах учини сумњиво. Да ли је могуће да не знају где им је престоница институција? Ма откуд, то је само део тактике.

Бака још није стигла ни да укључи телевизор, а „сви јунаци ником поникоше“ – до следеће репризе... Победнички израз на лицу – орден за пораз у џепу... Још један Видовдан у низу претходних, и све је исто, а опет тако апсурдно.

Неко од окупљених ми рече да су ишли само да обиђу један протестни круг. Нека... Ако...

Можда следећи пут погоде страну. А ако и не погоде, није важно – имају моју подршку, па макар вечно ишли укруг и заувек остали хероји своје апсурдне епопеје.

Једно је сигурно:
„Ипак се окреће…“