НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Редовно четвородневно издање колумне посветићу појединим универзитетским синекуристима који умишљају да стоје пред голом високог суверена и чекају лаке прилике да се упишу у листу стрелаца. Међу њима има како активних, тако и оних који су, што би рекла наша браћа, у мировини, али који уопште не мирују. Напротив, оберучке покушавају да пруже подршку побуњеном народу што је потпуно у реду – и треба - једино што то раде на потпуно погрешан начин. Неки од њих се упорно гурају у шеснаестерцу и трудећи се да добро центрирана новинарска питања спроведу у гол оца нације. Али узалуд...  Претходних недеља и месеци гледам та чудна створења која својим стручним кредибилитетом покушавају да донесу политичке поенчиће студентско-свенародно-побуњеничком покрету. Конфузан назив за конфузан покрет који је компас давно изгубио и више се чак не може ни наслутити шта тачно желе својим делањем да постигну. Већина њих вероватно – ништа. Али она битна мањина, у дослуху са факторима за спољну употребу, сас...

Дубоко сам ушао у двадесет осму годину. На ободима одлазеће младости враћам старе дугове, уредно и свакоме. Сакупљам делове разбијених амбиција и покушавам од њих поново да саставим целину. Не делује оптимистично... ни најмање... И онда — она — Даца... мој трон... Тог септембра 2010. године десило се чудо. Није била случајност — Бог је то уредио онако како само он то уме. Одједном се појавила и стала пред мој свет. Као награда непоколебљивом трагању за изузетним. Није било узалуд, помислих... Она је тај редак примерак који сам упорно тражио... Моја мала награда за стрпљење у самоћи.  Чекао сам тај воз доста дуго, од тренутка кад сам схватио да живот не желим више да трошим као ситниш. Да, баш тако... Нисам више могао кроз те пустоловине да протичем сам... И тог тренутка стиже Даца, улива се у мене као притока, несебична, пуна живота, спремна да даље течемо заједно. Друг је био посредник наше уводне приче. Било је то прво поглавље романа који се још увек пише... и тако ће бити док м...