НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Прошли викенд у нашој Дембелији протекао је у пребројавању људи који су жељни ваљаних институција. У тренутку док трукујем овај коминике, није још познат број оних који су ставили свој потпис на папир који треба да нас системски оздрави. Неко рече да су потписници остављали и бројеве телефона, што нисам проверио, али, ако је то тачно, смеши нам се још један кол-центар.  Шта ће од свега тога бити... Убеђен сам — једно велико ништа. Таман и да победе ти потписи, институције ће остати у футролама као и до сада. Мишљења сам да би много бољи ефекат био да су студенти позвали сваког грађанина, жељног институција које раде свој посао, да пошаље писмо директно на адресу двора ЕУ. Да, баш тамо где су пре пар месеци ишли бицикловима по владавину права. На тај начин би се видело колико међу онима који желе системске промене у Србији има способних да својим речима сроче текст са ваљаним захтевима и колико за све то наши тутори из ЕУ имају слуха. Баш ме занима да ли би европарламентарци читали ...

„Распиши изборе, кукавице. Тражимо изборе. Изађи на црту. Распиши победу.“ То су само неке од парола исписане на пешачком прелазу по којем свакодневно газим. Кад год их видим или чујем, добијам неиздрживи напад хемороидног свраба. А зашто...? Ево зашто... Кад се то у Србији било шта на изборима решавало? Који су то избори од увођења вишестраначја били од историјског значаја? Чак и они 2000-те године, били су велика нада и полет оптимизма, на који је 12. марта 2003. године спуштена црна завеса. И док пишем ове редове, чујем узвикивање отрцаних парола које не престаје. Понекад стичем утисак да ће наредни избори решити много више од онога што протестни скупови паролама најављују. Да, паролама. Програм свенародног покрета исписан је разним бојама на картонима магацинских кутија из маркета. Толико, отприлике, и вреди. „Спаса нам нема, пропасти нећемо.“ Да, баш тако. Верујте ми на реч да лично познајем неколико десетина људи који немају ништа против политике актуелне власти и овог, рекао бих...

Јуче сам у локалном кафићу срео комшију из текста „Изнуда оптимизма“, оног што љушти вињаке у слободно време... а углавном је слободан. Да, то је онај чија деца ђоновима гланцају булеваре док он седи у кафани и џангриза онима који им не пружају подршку. Покушава и мени, али му ја увек на ефектан начин запушим уста. Чим сам ушао, видех да је једини слободан сто био онај до његовог. Шта је ту је. Никада нисам спадао у оне који се повлаче пред, условно речено, неистомишљеницима. Мада, он је више свој него мој неистомишљеник. Одавно сам себе успео да одвојим од канализационих излива који теку улицама нашијех градова диљем наше лепе, али и даље заостале земље. Сео сам сто поред њега и наручио дужу са топлим. Чим ми је стигла кафа, подигао је поглед са свог вињака и прозборио: „Комшо, прошли пут си рекао да ће победити студенти. А после си наставио да пишеш исто као и пре тога. Зашто си толики песимиста? Где ће нас све ово као друштво одвести?“ Саслушао сам пажљиво свако питање које ми је по...

На моју велику радост, Амери неће градити ону ругобу од хотела на месту где се и данас налазе остаци Генералштаба, једног од симбола наше велике победе над НАТО пактом. Али нема места радовању, мени ово изгледа као прва четвртина у кошарци. Има још да се игра. Битка за Генералштаб је, чини ми се, тек почела... И ова колумна потекла је из мог локалног кафића. Пре пар дана свратих тамо да сркнем своју омиљену кафу и ето приче. Мој лични и омиљени блокадер никада не мирује. Тако би и овај пут. Чим сам ушао, затекао сам га како слави победу над Америма. Чуо сам да то чини већ данима. То нам је у крви, волимо да славимо пре краја битке... ваљда се плашимо коначног исхода. Вели он да су их разбили, до ногу потукли сироте Амере, и да после оваквог дебакла нико више неће смети да аплицира на београдске хектаре. Рече сав еуфоричан да нису могли да треве врата. А сад каже: идемо даље, на протест у Нови Пазар. Сија као плотна... буквално се запалио као сува детелина. Мада сам седео близу места са...

Моја супруга редовно прочешља сваку колумну пре него што је објавим. Е, то је цензура, људи моји. Шалим се, наравно, имам ја довољно искуства да кроз њену цензуру прогурам све што сам написао и да то објавим, па макар и на мала врата. Јер другачије и не може... Она те колумне прочита и онда ми да мишљење у погледу разумљивости и поруке текста. Само каже: „Да... То је то, све сам разумела“ и текст иде на блог.  Е сад... За прошли текст „На дну себе“ ми је рекла да се мало понављам, тачније, да сам мање-више раније већ обрађену тему написао на другачији начин. Пошто сам ћутао након њеног коментара, наставила је: „Али свака ти част, треба умети написати мање-више исти текст потпуно другим речима.“ Ко ће кога ако неће она мене. Међутим, ипак сам решио да изнесем своју одбрану. Ко ће бранити текстове ако не онај ко их је и труковао. Нисам ја, жено, крив што се у овом накарадном свету све одвија у циклусима. Не може мени и то ићи на душу. У реду су природни циклуси који почињу и завршава...

Пре пар дана сам срео једног друга из средње школе са којим се нисам баш дуго видео. Раније су наши сусрети били испуњени пријатним разговорима у којима смо збијали безбројне шале. Али та времена су за нама, испала из воза среће који је јурио ка бољој будућности – вероватно у ЕУ. Наиђосмо један на другог као седмица на баксуза, на сред Булевара ослобођења... Разменисмо стандардна питања и одговоре који и служе да људи полако изађу из својих мисли са којима иду улицом док не налете на неког познатог. Баш некога занима како су ти жена и деца. Можда има и таквих, али ја их још нисам упознао. Врло брзо уђосмо у дијалог, о чему другом, него о актуелној политичкој ситуацији. Рекао ми је да чита моје блогове и да се слаже са мном у томе да нам нема спаса док се сви не погледамо у очи и схватимо шта нам заправо фали, сваком појединачно. Е, мало морген ће то бити, мислим се у себи. Много је лакше арлаукати на друге да се промене, а од рада на себи ич. Самоспознаја би заиста могла представљати п...

УПОЗОРЕЊЕ О САДРЖАЈУ: Сатира. Гротеска. Није за осетљиве. Пре некако сам, шетајући једном од прометнијих улица у Новом Саду, прошао поред неког омањег протестног скупа. Један Чупа је, у тренутку мог проласка, из све снаге викнуо у мегафон „Демонтираћемо партијску државу“, док је њих 30-ак безнадежних случајева блејало у њега. Дошло ми је да умрем од смеха, али сам на срећу успео да се суздржим, што ме је вероватно спасло. Како чега? Па да уместо партијске државе демонтирају мене и то на сред улице... Пре него што пређем на меритум напоменуо бих да ћу протестног мегафонџију у даљем тексту, с обзиром на његов нагласак, звати Чупо. Шта мислите одакле је? А није из Босне... Чим је Чупо узвикнуо излизану паролу, помислих да би боље било да је прднуо у мегафон... Шта је сад... Па чекај, то би сигурно произвело много већи ефекат, с обзиром да то нико никада до сада није урадио... А та парола је реално изговорена на хиљаде пута а партијској држави ни длака са фотеље не фали. Да не кажем да би ...

Редовно четвородневно издање колумне посветићу појединим универзитетским синекуристима који умишљају да стоје пред голом високог суверена и чекају лаке прилике да се упишу у листу стрелаца. Међу њима има како активних, тако и оних који су, што би рекла наша браћа, у мировини, али који уопште не мирују. Напротив, оберучке покушавају да пруже подршку побуњеном народу што је потпуно у реду – и треба - једино што то раде на потпуно погрешан начин. Неки од њих се упорно гурају у шеснаестерцу и трудећи се да добро центрирана новинарска питања спроведу у гол оца нације. Али узалуд...  Претходних недеља и месеци гледам та чудна створења која својим стручним кредибилитетом покушавају да донесу политичке поенчиће студентско-свенародно-побуњеничком покрету. Конфузан назив за конфузан покрет који је компас давно изгубио и више се чак не може ни наслутити шта тачно желе својим делањем да постигну. Већина њих вероватно – ништа. Али она битна мањина, у дослуху са факторима за спољну употребу, сас...

Дубоко сам ушао у двадесет осму годину. На ободима одлазеће младости враћам старе дугове, уредно и свакоме. Сакупљам делове разбијених амбиција и покушавам од њих поново да саставим целину. Не делује оптимистично... ни најмање... И онда — она — Даца... мој трон... Тог септембра 2010. године десило се чудо. Није била случајност — Бог је то уредио онако како само он то уме. Одједном се појавила и стала пред мој свет. Као награда непоколебљивом трагању за изузетним. Није било узалуд, помислих... Она је тај редак примерак који сам упорно тражио... Моја мала награда за стрпљење у самоћи.  Чекао сам тај воз доста дуго, од тренутка кад сам схватио да живот не желим више да трошим као ситниш. Да, баш тако... Нисам више могао кроз те пустоловине да протичем сам... И тог тренутка стиже Даца, улива се у мене као притока, несебична, пуна живота, спремна да даље течемо заједно. Друг је био посредник наше уводне приче. Било је то прво поглавље романа који се још увек пише... и тако ће бити док м...