НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Још увек се броје гласови и силне неправилности након одржаних локалних избора, али се већ сад може констатовати следеће: по ко зна који пут се просула реалност као хладна вода по усијаним главама и нереалним надама и очекивањима. А зашто је томе тако? Зашто су главе усијане? Зато што се тако лакше манипулише свеукупном ситуацијом у земљи и свету. Људи сами пристају на наметнута решења да се не би мучили тражећи нова. То је стари трик који лако пролази код огромне већине, зато што иста та већина кроз живот пролази као кроз вашар. Претходна искуства нас ништа нису научила, и зато се и даље залећемо у зид, све у нади да ћемо га овај пут некако оборити, или барем заљуљати. Али не иде то тако. Зид је све већи и чвршћи ( не мислим на власт ), а наде за његово рушење су такође све веће — што је директно пропорционално. Да, једном ће свакако доћи до промене, јер је власт као јогурт – има рок трајања. Ове прозападне имају више адитива, па им је рок нешто дужи, али и он једном истекне. После до...

Искористићу предизборну тишину да дам својој инспирацији мало више слободе.  Прошли викенд сам са својом лепшом четвртином погледао представу „Моје позориште“ Бориса Лијешевића. Представа ме је, мада сам био упознат са темом, ипак затекла недовољно спремног. То је комад о слушању самог себе, суочавања са собом, својим жељама, даром, реалношћу. Заправо, суочавање са највећим изазовом — сопственим одразом у огледалу, који те збуњено посматра. Кад не знамо шта нам тачно недостаје и због чега осећамо било какву нелагоду и тескобу, углавном је разлог управо неспремност да саслушамо себе. О тој теми сам писао у тексту „Тишина“ пре две недеље. Међутим, толико је представа инспиративна да морам истој теми поклонити још неколико редова. Иначе, питање отворености, искрености и суочавања са собом неисцрпна је тема. Она се не може затворити. То је вечни ток ка ушћу. Субота, Атеље 212, представа „Моје позориште“, текст и режија Борис Лијешевић. Комад за који, поред зрелости и позоришног дара, т...

Чујем у предворју свесрпске вечите наде без покрића звоно које најављује спас после наредних локалних избора. Обе стране најављују победе, власт 10:0, а друга страна, чини ми се, има нешто скромнију прогнозу. Или, боље речено, друге стране, јер изборних листа које се супротстављају свемогућој има више.  А шта ја мислим о томе? Свашта. Прво да су то најобичнији локални, да не кажем канализациони, избори. На њима се одлучује чија ће улица у наредне четири године јаче да светли. У ком крају ће приљежније бити чишћене каке од паса луталица, али и оних размажених пуфница чијим газдама је испод части да се сагињу над минулим радом својих размажених чупаваца. Има ту још доста надлежности, наравно, и силних привилегија око којих вреди ломити копља са тренутним носиоцима истих, који их црпе, рекао бих, непримерено дуго. То је логика лешинара који наслућују туђу пропаст, предосећајући истовремено сопствени успех. То свитање у мраку је заправо зора чије сунце греје само појединце у седлу, али...

Безумља је пуна капа. Разум иде с друге стране, Колона с погледом ка доле, Као да иду на покајање. Угнездише мисли своје, Како један, тако сви, У колони верно стоје — Бесмисао… то смо ми. Сви иду ка циљу истом, Грицкају остатке наде, Далека срећа тамо блиста… Ој, Господе, шта нам раде. Осмех правде у даљини Путању им јасну црта, Сија као на месечини, Држе се сви њеног пута. Правда им је сад на корак, Прилазе јој с пуно буке, Она узмиче уз осмех горак, И збуњена шири руке. Све што је вредно, чисто Остаће на вечном путу. Она не суди — она мери, Правда није у капуту.    

Прошли текст је већини читалаца остао као кнедла у грлу. Део њих ми је написао да нам данас, више него икад, треба оптимизам, а не „Мрак на крају тунела“. Писали су да не гасим светло већ да људима дам наду пред историјске локалне изборе. Заиста не видим никакав значај у предстојећим изборима а посебно не историјски. Увек пишем оно што мислим, свестан да се то већини неће допасти. Ту и тамо ме неко пљуцне, али ништа страшно. Пљуцкам и ја. Моја анализа тунела без светла је код публике прошла као онај проблем који стално гурамо под тепих у нади да ће га неко други решити. А неће, само ће постати већи и тежи за варење. Али кога то занима? Ми смо ту да решавамо велике светске проблеме и сукобе, не наше локалне политичке развалине. Таман посла да се неко ухвати проблема за који је заиста надлежан и да га почне решавати. Зашто би? Није човек ту да решава наслеђене проблеме, већ да их пренесе даље својим наследницима, па нек се они млате с њима. И тако с колена на колено. Пре око два месеца с...

Прошли текст је настао из интроспективног порива који овладава мноме од када знам за себе. Увек сам волео да гледам у небо, да стојим под звезданом мушемом док ослушкујем природу и чекам да се нешто деси. Практичност је код мене изнуђена, вештачка. Она је ту више као реакција на догађаје, као одбрамбени механизам који одлаже моју неизбежну пропаст. На данашње писаније понукао ме је коментар једног читаоца на прошли текст који гласи: „Не могу ја да се сусрећем са собом у тренутку када се решава судбина наше земље. За двадесет дана су избори у десет општина и градова у Србији. Док ти медитираш, нама отимају државу“. Мој верни читалац је сам себи угасио светло... надам се не трајно. Колика је само дистинкција између мог прошлог текста и цитираног коментара. Тешко је обраћати се некоме чији погледи досежу најдаље до Куле, или евентуално Сечња. Те локалне перспективе мени никада нису биле пријемчиве. Скученост политичких парола и промоције бољег живота у функцији су униформности већине. Пок...

НАПОМЕНА: Према становишту моје супруге, ово је један од бољих текстова које сам до сада написао. Она моје политичке памфлете све цепа и баца у канту. Ето... Прошли викенд сам погледао две представе које су ме поново одвеле далеко од спољњег света, у тишину која ме брани и чува од површности гласних и себичних појединаца. Тамо где се стално рађају нова питања. Где нема јасних решења. Ту су заобилазни путеви једина нада. Решења се налазе у непрестаном трагању и признавању сопствених грешака. Да... представе су ме одвеле у тишину. Извини... Зашто си ме питао шта радим када те не занима мој одговор? Аха, ради реда. Па знам ја то добро. Зато и одлазим у дубине где нема тих глупих и несувислих питања која не траже одговоре. На површини су само празна брбљања, монолози који пролазе крај саговорника као крај случајног пролазника. Речи се троше немилице и у празно, сви причају, а нико никог не слуша. Као на покретној траци. А тишина је као лек када успеш да је дозовеш. Ако се спојиш са сопстве...

Од раног јутра с екрана зборе, Јутарњи програм у сваком дому, Студио сија ко диско кугла, Огледало светског медијског ругла. Таласи туку у насукан брод, Истина цури кроз разваљен под, Или сам ипак све то напречац уснио тек? Све вести једна на другу личе, Наслови продају бајате приче, Медијски мрак у пуном сјају за нови век. Преживају теме читавог јутра, Погледај данас. Касно је сутра. Ту је и нови медијски трик: Угаси ТВ. Пређи на клик. Суштина је у покрету лаком, Портал је наш доступан сваком, Слободно пиши и коментаре, Памфлет је твој. Наше су паре. Упркос новој интернет моди, Јутарњи програм главну реч води, Јер стара форма права је норма за читав свет. Уредник сецира преостало време, Вешто избегава најважније теме, Отета истина без гласа креће на последњи лет. Сукобе шире од ране зоре, Посвађаше копно и море, Ратови су одвећ у моди, Директан пренос јутарњи води. У екран зуримо са поверењем, А гости су... са опроштењем, Ту су да одрже потребан пламен, Не гасимо сено! Запалиће камен....

Професионалац је особа која је школована, обучена и искусна, која посао обавља савесно и етички, на највишем нивоу, као своје основно занимање. Ово ми је отприлике рекла вештачка интелигенција, која је такође у неку руку професионалац.  Одмах крећем у меритум, да макар на тренутак заличим на правог професионалца. Из мог скромног угла, професионалци су људи који су највише подложни манипулацијама. Ево већ чујем: „Шта овај лупета?“ Врло једноставно. Професионалци су у потпуности посвећени свом занимању. За њих ништа друго не постоји осим врхунски обављеног посла. И то је све за поштовање у правом смислу те речи. Међутим, они углавном немају времена ни за шта друго, а поготово не за себе. Јер они сами себи нису битни... живе и раде због других. Немају времена чак ни да сумњају у оно што нам се сервира. Врло често пригрле једну од понуђених опција јер им је простор за анализу прилично апстрактне политичке сцене недоступан. И добро је да је тако. Шта би било када би и они филозофирали к...