ЗИД
Чујем у предворју свесрпске вечите наде без покрића звоно које најављује спас после наредних локалних избора. Обе стране најављују победе, власт 10:0, а друга страна, чини ми се, има нешто скромнију прогнозу. Или, боље речено, друге стране, јер изборних листа које се супротстављају свемогућој има више.
Свашта. Прво да су то најобичнији локални, да не кажем канализациони, избори. На њима се одлучује чија ће улица у наредне четири године јаче да светли. У ком крају ће приљежније бити чишћене каке од паса луталица, али и оних размажених пуфница чијим газдама је испод части да се сагињу над минулим радом својих размажених чупаваца.
Има ту још доста надлежности, наравно, и силних привилегија око којих вреди ломити копља са тренутним носиоцима истих, који их црпе, рекао бих, непримерено дуго. То је логика лешинара који наслућују туђу пропаст, предосећајући истовремено сопствени успех. То свитање у мраку је заправо зора чије сунце греје само појединце у седлу, али не и оне под њим.
И шта сад? Ништа.
Колико је све то небитно, човек схвати тек кад угаси ТВ, искључи нет и узме неку добру књигу у шаке. Знам да нисам измислио топлу воду, али такође знам да се то никада неће десити. Јер добра књига је као зов који те изводи на пут вечитог трагања. То је реч која умирује... Она не дели, не вређа, не позива на сукобе и опредељивања. Све супротно ономе што се дешава на ТВ-у и друштвеним мрежама.
Али коме то данас треба? Мало је таквих.
Нама треба, брате, да нам кажеш против кога да се боримо. Да нас јасно и гласно подржиш — у супротном си нам противник. Сваку критику сматрамо нападом на нас и наше добре намере. Критика је пожељна, али само ако је уперена ка нашим противницима. Ми смо демократе и нас не треба критиковати. Ми смо у праву.
Да... Претходни пасус је завршио као аутомобил који је пуном брзином ишао ка зиду. Тако ће завршити и српска политичка сцена ако настави да се угледа и усклађује са исквареним и перфидним делом Европе и света. Неће остати ни точкови од наше крнтије ако наставимо са политичким тркама по правилима западних дворских поглавља.
Било како било, ми ћемо морати наставити да живимо једни са другима и после наредних избора. Немамо много времена да схватимо да и једна и друга страна раде за организаторе горепоменуте политичке трке. А публика навија и гласа у складу са својим афинитетима.
Надам се да ћемо се опасуљити пре него што се тотално олупамо, док су нам точкови још на нашој крнтији.
Нисмо ми више калибар који може да игра на дуге стазе. Цео прошли век нас је измрцварио и проредио до те мере да последице осећамо и данас. За сваку слободу, и нас и неких других, јуришали смо готово без питања. Спасавали отпаднике суседног разваљеног царства и пристајали да им будемо привремено уточиште до њихове консолидације. Хвала је изостало, мада га, реално, нико није ни очекивао. Али је зато нож у леђа стигао на време... он није изостао.
Не, не... Не позивам на прозирно јединство као наш шеф. Њему је јединство у функцији опстанка на власти. Јер он представља нашу стабилност. А ови преко пута позивају на уједињење свих који су против шефа. Дакле, оно што се тражи је уједињење у једноумљу око једне или друге листе. А где смо ту ми? Слаби, уморни и наивни народ који гледа у њих као у своје исходиште.
Не знам. Можда ће се видети са врха куле...
Ко успе да се успентра на врх.
Зид је све ближи, а ми смо још увек без возача.
Тоге су на сигурном...
У ормарима.
Коментари
Постави коментар