ШШШШШ...
Искористићу предизборну тишину да дам својој инспирацији мало више слободе.
Кад не знамо шта нам тачно недостаје и због чега осећамо било какву нелагоду и тескобу, углавном је разлог управо неспремност да саслушамо себе.
О тој теми сам писао у тексту „Тишина“ пре две недеље. Међутим, толико је представа инспиративна да морам истој теми поклонити још неколико редова. Иначе, питање отворености, искрености и суочавања са собом неисцрпна је тема. Она се не може затворити. То је вечни ток ка ушћу.
Субота, Атеље 212, представа „Моје позориште“, текст и режија Борис Лијешевић.
Комад за који, поред зрелости и позоришног дара, треба и доста храбрости. Јер није лако распаковати себе пред било ким, а понајмање пред стотинама и хиљадама непознатих људи. Не знаш ко седи у публици. Ко ће и како разумети то претакање душе у уметност... у вечност. Колико су људи спремни да слушају о теми која их боли, а да нису тога ни свесни. То је уметност која отвара нове хоризонте, нуди бескрајна путовања кроз сопствену душу и омогућава ти да упознаш себе из неког другог угла.
То је представа која је лично преточила у опште. Све време колико је трајала представа нисам био сигуран да ли сам на сцени или у публици. Та унутрашња, емотивна интеракција са ликовима који су развијали причу јасно се осећала, постајала је готово опипљива. Као да је неко ушао у одаје твоје душе и почео да отвара просторије које ниси знао ни да постоје. Ух, није баш пријатно, али је лековито на дуже стазе.
Чим је кренуо драмски заплет, апсолутна тишина се расула по читавој сали. Глумци су на сцени мењали и ротирали улоге у тренутку, а сваки тај карактер им је стајао као саливен — као одело које је кројено баш за њих. Разоткривајуће реплике осветлиле су наше душе и извеле их пред нас саме. Одједном сам се осетио као да сам истовремено на бини и у публици. То огољавање људске душе је заправо суштина нашег постојања. Без тога смо само учаурена бића за која се никад не зна у ком тренутку ће експлодирати — покретни неосветљени проблеми.
А шта је то Дар? У представи се појавио у лику једне женске особе, са анђеоским крилима на леђима.
То је неухватљиви део човека, његовог духовног бића. Са њим се рађаш као и са физичким деловима тела. Он је увек ту негде и стрпљиво чека да га препознаш. Неко у томе успе, а неко не — то ипак зависи и од бројних животних околности. Потребно је стрпљење, тишина и тама да би у њима засијао дар.
Ако немаш времена, немој га мучити и исцрпљивати.
Дар није свемоћан, он је само спреман да ти се стави на располагање онда када ти препознаш тренутак да му се препустиш.
Он нема радно време, не препознаје твоје пословне и приватне обавезе, али има разумевања да сачека твоју спремност да му дозволиш пуну слободу.
У том односу између Дара и Човека увек неко трпи — породица, посао, Дар, па и сам Човек. Јер је вражје тежак подухват довести све то у склад. Буку не занима када теби треба тишина, као што ни посао не трпи изговоре. Сви они на крају изгурају своје, а тебе твој Дар и даље стрпљиво чека. Ако наиђу успут и године, он ће разумети и твоју нову животну фазу — неће ти то пребацивати, не брини.
Комад „Моје позориште“ и ја нашли смо се на путу неизбежности, трагања и спознаје оног што се крије иза неизговорених речи. Кад чујеш тишину, знај да то није крај... то је почетак. Спознаја о спремности да саслушаш самог себе.
Сели смо у кола и тад ми стиже наслов са једног портала: „Џиповима опет утерују страх међу бираче“.
Не!
Нећу вам дозволити да разводните смисао нашег постојања.
ШШШШШ...
Коментари
Постави коментар