МРАК НА КРАЈУ ТУНЕЛА
Прошли текст је настао из интроспективног порива који овладава мноме од када знам за себе. Увек сам волео да гледам у небо, да стојим под звезданом мушемом док ослушкујем природу и чекам да се нешто деси.
Практичност је код мене изнуђена, вештачка. Она је ту више као реакција на догађаје, као одбрамбени механизам који одлаже моју неизбежну пропаст.
Колика је само дистинкција између мог прошлог текста и цитираног коментара.
Тешко је обраћати се некоме чији погледи досежу најдаље до Куле, или евентуално Сечња. Те локалне перспективе мени никада нису биле пријемчиве. Скученост политичких парола и промоције бољег живота у функцији су униформности већине. Покушај мало да штрчиш од опште прихваћеног мишљења у својој канцеларији. Знам да није лако, али барем покушај.
Локални менталитет опет долази до свог пуног изражаја. Пред вратима је стара политичка манипулација, која се формално назива избори, док чаршијом одзвања вечито питање: „Ми или они?“. А нигде свести о томе да ни „ми“ ни „они“ нису народ, већ одабрани амбициозни типови. Само њима одговара локална перспектива људских умова, та поједностављена логика која све своди на питање неког небитног сата или кружног тока у нашој мега касаби. Управо таква логика наше умове оставља у кружним токовима у којима сопствене грешке неумољиво понављамо. Све је готово на ивици фанатизма. Као пред апокалипсу.
А шта се заправо дешава? Још једна велика обмана у низу. Политика те гаси као мислеће биће, за њу си само кап у мору безличних и преумљених појединаца, слепих следбеника. Њима не треба критика као коректив, већ безусловна подршка. Политичари су сорта која се рађа готово с предумишљајем, за то школа не постоји.
Да... Не знам како се каже једно, а уради друго? Како се поверује у причу било које политичке опције чији су појединци дриловани на послушност? Колико треба да будеш одвојен од свог ума да би дозволио продор тих бесмислица у себе? Да ли уопште постојиш као индивидуа ако си то дозволио? Или си само ситниш, као кусур у продавници, који некад имају да ти врате, а некад не... а ти кажеш – нека, у реду је.
Страх од сопствене мисли је оно од чега се колектив заправо храни. Тунел је дуг, негде то већ написах, и неосветљен. Знам да није пожељно позивати на јачање индивидуализма у тоталном мраку. Јер, на тај начин слаби колективна свест која амортизује сваку потенцијалну опасност која долази од освешћених појединаца. Колектив те зачас опљује, етикетира и стави на место које ти према њиховим мерилима припада – на дно. Освешћени морају бити локализовани, проказани, лишени било какве могућности да нешто рационално гласно изговоре. Тако се купује време, одлаже криза од настанка човечанства.
Колективна свест је озбиљан механизам, уједињујућа сила која те носи ка циљу који заправо и није твој. То су заједничка веровања и идеје. И колико год људи да се разочара, спозна и прозре праве намере тог механизма, увек ће огромна већина, добрим делом несвесно, остати део тих друштвено-политичких циклуса.
Зашто? Зато да их у канцеларији у којој раде не би етикетирали. Такве особе заправо више гледају себе него општи интерес. Они су заправо опаснији за колектив него јаки индивидуалци који јасно и гласно кажу шта мисле.
Зашто тај мрак у наслову? Зато што светло може бити само човек који није део колективне машине. Он је та нада која може да покрене, али и да заустави свет. Човек фактички више не постоји. Све функције, којима се заправо осваја слобода, су му одузете - остале су му само биолошке. Људи су само лутке на концу, део колективне свести. То су највећим делом слаби појединци који не желе да штрче из послушне ергеле. Како је Мирослав Мика Антић рекао: „Кад си коњ, уопште ти није важно да будеш баш први. То је увек важно само оном што те јаше“.
Мој одговор верном читаоцу гласио је: „Твоје право је да мислиш потпуно другачије од мене. Ја сам само изабрао да изађем на чистину и кажем шта мислим о овом колективном лудилу“. Није било реакције. Наравно, човек зна како функционише тај механизам јер је био део њега. Сетио се да је нешто труло у држави Данској тек кад је испао из воза. Сад поново чека свој ред вожње.
Ето... Опортуниста заробљен у телу слободарског духа.
А шта је заправо та слобода из перспективе власти и перспективе студентско-опозиционе листе?
Слобода је кад мислиш као они.
Систем очигледно препознаје само оне који му помажу да опстане.
Зато је мрак на крају тунела.
Тако ће и остати.
Коментари
Постави коментар