ТИШИНА
НАПОМЕНА: Према становишту моје супруге, ово је један од бољих текстова које сам до сада написао. Она моје политичке памфлете све цепа и баца у канту. Ето...
Прошли викенд сам погледао две представе које су ме поново одвеле далеко од спољњег света, у тишину која ме брани и чува од површности гласних и себичних појединаца. Тамо где се стално рађају нова питања. Где нема јасних решења. Ту су заобилазни путеви једина нада. Решења се налазе у непрестаном трагању и признавању сопствених грешака.
Извини... Зашто си ме питао шта радим када те не занима мој одговор? Аха, ради реда. Па знам ја то добро. Зато и одлазим у дубине где нема тих глупих и несувислих питања која не траже одговоре. На површини су само празна брбљања, монолози који пролазе крај саговорника као крај случајног пролазника. Речи се троше немилице и у празно, сви причају, а нико никог не слуша. Као на покретној траци.
А тишина је као лек када успеш да је дозовеш. Ако се спојиш са сопственим умом и почнеш да ослушкујеш своја осећања, значи да си схватио да постојиш... да живиш да би откривао ново, а не покривао непознато. Да... тишина је мудрост.
У њој могу да се чују најлепше речи које никада не бисмо изговорили наглас. То је онај тренутак у којем несебично вреднујемо све што осећамо и гласно изговарамо све што оћутимо. Кад чујеш себе, можда и схватиш шта ти заиста недостаје. А то је увек само оно нематеријално.
Говорити у тишини је као пажљиво слушати саговорника. Тишина је најбољи коректив сопствених мисли. Пред њом мораш да водиш рачуна шта причаш јер она памти и подсећа. Уме да буде опасна ако се олако схвати и релативизује.
Она је уједно најбољи пријатељ, али и највећи непријатељ. Онај ко бежи од себе, њему је тишина као душманин. Он не жели сусрет са својим одлукама и поступцима. Само гура живот као грудву снега док се не распадне. Воли да пита, али га одговори не занимају. Учи, али не разуме да је на погрешном путу. Слуша музику, али не чује да оркестар не штима. Рецитује у даху... не осећајући да су највеће емоције управо у тишинама тих кратких пауза. Баца смеће у канту, а опушке на тротоар.
Роботизовани културолошко-еколошки природњак. Без корисног знања, са вишком емоција. Подобан за борбу и нове празне приче.
Дај себи сваки дан само мало времена да осетиш трен од ког је саткан читав живот.
Тишина је сусрет са собом очи у очи. Саслушати себе са стрпљењем је озбиљна вештина. Када то успеш, али онако... до краја, саслушаћеш и друге. Када нађеш мир у себи, вероватно ће бити много мање људи којима ћеш требати. То је цена која се плаћа, али истовремено нема цену. Тада ћеш требати само онима који исто то желе, само немају снаге да гласно изговоре.
Ту где се пут сужава, ти настави даље.
Не плаши се.
Мрак и тишина су моћ.
Ту се крије слобода.
Спој са нечим вишим... духовним.
Одговоре ћеш наћи у недореченим мислима.
Питања лебде и траже смисао.
У тишини су сви исти.
У њој се чују само најмудрије мисли... ко уме да слуша и да гледа, тај ће их чути.
Све је већ негде записано, људи само то преносе као весници добрих намера.
Све је то спектакл који се зове живот.
Вечита представа.
То је позориште.
Коментари
Постави коментар