РЕПЛИКА СТВАРНОСТИ
Прошли текст је већини читалаца остао као кнедла у грлу. Део њих ми је написао да нам данас, више него икад, треба оптимизам, а не „Мрак на крају тунела“. Писали су да не гасим светло већ да људима дам наду пред историјске локалне изборе. Заиста не видим никакав значај у предстојећим изборима а посебно не историјски. Увек пишем оно што мислим, свестан да се то већини неће допасти. Ту и тамо ме неко пљуцне, али ништа страшно. Пљуцкам и ја.
Пре око два месеца сам, после десетак година, попио кафу са својим бившим комшијом, чији чак ни надимак немам дозволу да напишем. Он је већ дуже време у неком иностранству, што би завидни рекли, на девизном казану. Међутим, мој екс комша не припада оном доњем гастарбајтерском слоју, у менталном смислу. Тип чита, посматра, анализира и схвата да ово што се код нас дешава није само наш проблем, већ рефлексија светских дешавања - одјеци разних криза, прошлих и садашњих. Такође је свестан да се велика питања не решавају преко ноћи и да ће пароле које тренутно одзвањају чаршијом поново остати у фиоци за неке будуће последње шансе. Дубока држава и контраобавештајне службе су чудо. Све наведено је само мој закључак, тако да ћете мене морати звати на информативни разговор ако буде потребе. Имам добар имунитет. Барем сам до сада имао.
Мог бившег комшу по надимку зна доста мојих читалаца. Он је био првокласни спортиста. Али није то тема, а није ни препоручљиво писати похвално о било коме. На крају још може да испадне да ми нешто треба из развијеног запада где он годинама арбајтује. Боже сачувај...
Оно што је на мене оставило посебан утисак је његова порука коју ми је послао после нашег сусрета: „Како је рекао један наш политичар ономад? Лако је моралисати оном којег ни једна неће, ајде буди морална громада кад те све добре рибе желе... мани ме тога... 😅 И после тога сви ућуте, једноставно немају аргументе. Знају да је то тачно.“ Тако вели мој екс комша и у праву је. Добио сам његову дозволу да ово објавим, знам ја шта радим. Или барем мислим да знам.
Дефинитивно делим његово мишљење. Свима су поштења пуна уста док се не приближе тегли са медом. Тада се, готово по правилу, установи потпуно супротно. Зато не треба трчати пред руду и својим поштењем оптерећивати остале у политичким и другим кампањама. Треба пустити поштење да се покаже на делу кад за то дође време. А до тада само тихо са паролама... искушење је чудо.
У једно сам сигуран, данас су у понуди две опције:
1. Да остане све како не ваља и да свима буде добро,
или
2. Да се догоде корените промене, а да се заправо ништа не промени, и да опет свима буде добро.
Само полако... Кад кажем добро мислим на све оно на шта смо се као друштво одавно навикли, те нам, колико год то некад лоше било, и не смета много. То посебно добро знају они који су сада најгласнији у пумпању празних глава и који се јеже на људе пуштене с ланца, попут мене. А колико јуче су ме звали да ме питају да ли познајем некога тамо или вамо. То је наш ментални склоп: ја могу да мувам јер сам угрожена врста и морам да се сналазим у овој прћији од земље како знам и умем. Али управо ми смо огледало себе самих и док то не схватимо нема ништа од влажног сна подржавалаца студентске листе ни одмрзавања институција.
Паралелни универзуми које живе присталице власти и студентског покрета су две супротстављене стварности. Балони у којима обитавају им не дозвољавају да слободно мисле, а убеђени су да шире слободу. Као када окован човек пева пред извршење смртне казне и пуши цигарету, као своју последњу жељу. Мало му је лакше, али казну избећи неће.
А кад смо код паралелних универзума, мој друг Милош, који редовно чита моје уратке, послао ми је коментар следеће садржине: „Има изрека: ‘Луд је онај чије се лудило разликује од лудила већине.’ Тако да ће пре бити да смо ми луди а не колектив 🙃.“ То је изрека Самјуела Бекета, после сам проверио.
Милош и Бекет, по мени, исправно поимају лудило колектива и појединца. Наиме, има доста људи који мисле да већина мора бити у праву. Доказ мојој тврдњи је да ме је колективни морал увек бледо гледао чим нешто изговорим уз коментар: „Шта си ти сад паметнији од већине?“
Нисам, само сам рекао оно што мислим. Не тврдим да сам у праву, али то што не мислим као већина не значи нужно да нисам. То не би требало бити проблем у демократски освешћеном друштву. Међутим, код нас су очигледно све сами апсолутисти, на обе стране.
Сад је на реду нова замена стварности. Да ли ће се то десити на наредним изборима или неким у скоријој будућности — видећемо. Спрема се нова подела у паузи између два чина.
А да ли ће бити аплауза?
То ћемо видети.
Коментари
Постави коментар