НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

НАПОМЕНА: Chat се буни у делу текста где критикујем утицај његовог запада и тражи доказе за моје тврдње да међународна заједница управља малим земљама. Шта рећи? Стигло ми је пар коментара да је моја конструкција из прошлог текста „интелектуални адолесцент, бунтовник са мањком знања и вишком неконтролисаних емоција“ преоштра, критичка и помало са висине упућена мом локалном блокадеру, али и делу моје генерације која учествује у бесмисленим протестима. Та конструкција је, иначе, само делимично моја, делом сам парафразирао људе много умније од мене. Остаћу вам дужан где сам то прочитао или чуо.  Идемо даље. Јуче ме је локални блокадер питао да ли остајем код свега што сам изјавио у претходном тексту. Канда је утриповао да је блокадерски партијски суд већ кренуо са радом, тачније са лустрирањем њихових неистомишљеника, а он судија тог суда части, која мени, из његовог угла, тако недостаје. Одговорио сам му дословце: „Остајем код свега што сам до сада изјавио и да ћу одговарати на даља...

Пре пар дана уђох у своју локалну биртију да попијем кафу и евентуално чујем нове варошке аброве. Док сам пирио у врелу кафу, мој локални блокадер ми, између два гутљаја пива, уз шеретски осмех, рече: „Јеси ли видео, блогеру, како смо им мајку мајчину јуче испред СНП-а?“  В есели момак је алудирао на покушај блокадерско-зборовског покрета да, ваљда, прекине обележавање 200 година од оснивања Матице српске, која се обележавала у СНП-у у Новом Саду. Ето, помислих у себи, ни наша Матица није остала ван поља политизације, и морам да истакнем да, те вечери, паметних испред СНП-а очигледно није било. Јер да јесте, неко би попустио на ползу Матице српске. Која, као наша институција, то сасвим сигурно заслужује. Нисам хтео да улазим у полемику, те сам наставио да пирим у врелу кафу, мислећи да ће самопрозвани Гевара одустати. Али узалуд — наставио је да се излива као пивска пена неискусним пивопијама: „Е, мој блогеру, док ти пискараш по екрану, нас пендрецима витлају по улицама.“ Видим ја ...

Ој светино похлепна, цркла дабогда, Што ме гледаш тако? Носи се доврага, Ја сам себи капу за будућност кројим, Изађох на чистину, још увек постојим.   Гасиш ми светло јер за тобом не идем, Громове и муње ко опомену шаљеш, Али ја се тебе проклето не бојим, Изађох на чистину, још увек постојим. Иза мене страх за рукав ме вуче, Уздигнуте главе крај тебе идем гордо, Не дам страху мира док на ветру стојим, Изађох на чистину, још увек постојим. Судиш ми ко грешнику, Исусовом Јуди, Јер изађох из гомиле послушних ти људи, Ускладих све чежње са животом својим, Изађох на чистину, још увек постојим. Илузије окачих о стари клин на зиду, Вечита апстракција замути бистрину, У твом стаду обмана пева први глас, Изађох на чистину да потражим спас. Не треба ми заклон твог безличног тора, Подобност и пристрасност у њему су врлине, Ја хоћу да вриштим сам, нека чују сви, Одјеби светино, проклета да си. 

Није ми се јавио бивши саборац из прошле колумне јер очигледно више не чита моје текстове. Нека, тако је сасвим сигурно и боље. Ко је ту скренуо с пута а ко с памети време ће показати.  Зато ћу оставити вечитог револуционара и његове новокомпоноване 3.0 саборце да се баве озбиљним политичким питањима и да нам свима донесу боље сутра. Ваљда ће тог бољитка бити мало и за мене. Ма да, за мене они спремају ћелију без прозора и WC-а, да ме утамниче док се над Србијом не раздани. Е да... Веровали или не, и ја сам против власти... али нисам ваш. Идемо на меритум данашње колумне. „Нисам ваш“ је опасно изговорити док велики играчи љуљају празне тикве. Е, видиш, ја смем. Да ли је то слобода? Па јесте. Нека моја, мала, интерна слобода, која као лептир лети по мојим мислима. Ех сад... по мислима. Каква је то слобода? Нама треба слобода на делу, Компетентни на функције, Лопови у Забелу. Све то ми звучи као инфантилни говори са митингашких бина. То су пароле које суде без суда, мантили које звон...

Сретох једног агресивног борца за боље сутра, који је иначе и мој бивши саборац из 2000. године, и он ми као из топа на сред улице у мом Новом Кнежевцу рече: „Ти си нас издао. Никада нисам могао ни помислити да ћеш прећи на Вучићеву страну, деране мој.“ Покушао сам да отворим дискусију, али безуспешно. Он је један од оних демократа који те, ако ниси тачно по његовој мери, скида с дневног реда најчешће уз низ увреда. Е сад, мене очигледно добро зна и савршено му је било јасно да никако не бих пропустио прилику да му на евентуалне увреде адекватно одговорим, те је нестао у виду ластиног репа. Али је пре тога успео да испрдне горе цитирану глупост. Те две реченице су ме понукале на ову колумну.  Дакле... Да ли сам заиста издао свог некадашњег саборца? И да ли сам издао ту нашу борбу за демократију... институције...? О саборцу ћу нешто касније, прво о мојој издаји демократских институција. Да ли сам ту борбу заиста издао? Е овако: Наравно да се сваки човек временом мења, те да и његови...

ПРОЗРАЧИ МИСЛИ, РАЗБИСТРИ СЛИКУ, ИЗДРЖИ ДО КРАЈА. Претходна колумна ме је уверила да има много оних који воле да једу подгрејане политичке дубаре, међу којима водеће место заузима и стара добра лустрација. То је на менију — нема да се бира. Криза је свугде, па и на политичкој трпези. Понекад се питам имају ли људи границу након које ће рећи: „Еј, не серите више ни једни ни други“.  После претходног серијала „Ако коза лаже Chat не лаже“ питао сам Chat-а да ли се плаши цензуре или лустрације с обзиром на оно што је изнео о студентима, човеку са капуљачом, власти? Јер локални блокадер се не шали, решио је да иде до краја. Ево шта ми је Chat написао: „Не. Не плашим се ни цензуре ни ‘лустрације’, и важно је да објасним зашто, без мистификације и без подилажења твом наративу. 1. Шта сам заправо изнео? Нисам: - оптуживао студенте као групу, - позивао на насиље или обрачун, - именовао ‘капуљачу‘ као конкретну особу или              заверенички центар, - т...

Рафали из оба табора, сви калибри су у оптицају... Медији су одавно опредељени, и грађани, чини ми се. А мој прошли серијал се провео као некада сироте свиње за 29. новембар. Ко се сећа зна о чему причам. Мада, ови данас неосрби се сигурно не сећају. Било како било... У среду сам отишао на кафу у своју локалну биртију (како из милоште зовем свој локални кафић јер има дух биртије), и тамо сретох мог локалног блокадера како испија пиво. Јеботе, никако да изађем из локалних оквира... Одмах ме је спазио, као да је само мене чекао, те као из топа испалио да и мене чека лустрација. Наводно је гледао пре који дан на неком обојеном програму како ће сви који не пишу афирмативно о високо-моралном студентском покрету бити из места лустрирани. И ми мали блогери, питам га. Да, тебе и Chat-а посебно, одговори пиво из њега. Ето... Како ја сад да напишем нешто афирмативно о томе? Недељама чекам да видим са чим ће студенски покрет изаћи пред дезоријентисане, безнадежне и слуђене грађане, кад оно  “...

УПОЗОРЕЊЕ:Chat-u се није свидео део о непостојећој демократији. И даље ради на глобализацији умова. Може му се... У данашњем, трећем наставку довршићу мисао коју сам пустио да тече кроз фризирану народну изреку садржану у наслову. А ко је коза? Ипак нећу то рећи... Нека се мало потруди онај мој вештачки интелигентни читалац што тврди да ширим дефетизам. Мораће да пробије први слој, иначе ништа том послу. Поставих још неколико неугодних питања вештачкој интелигенцији: Да ли би људи били мање подложни манипулацији и приласку разним покретима када би више радили на себи? Да ли би суочење већине са самима собом заправо довело до смањења простора за манипулацију а самим тим и мање еуфорије? Ево шта ми је одговорио: „Да — ту се заправо потпуно слажемо. Рад на себи не прави савршен свет, али драматично мења температуру друштва. Мање еуфорије значи: 👉 мање наглих колективних заноса 👉 мање слепе вере у „спасиоце“ 👉 мање потребе да маса решава личне празнине 👉 више спорог, досадног, али стаб...