ИНСТИТУЦИОКАНАЛИЗАЦИЈА
Сретох једног агресивног борца за боље сутра, који је иначе и мој бивши саборац из 2000. године, и он ми као из топа на сред улице у мом Новом Кнежевцу рече: „Ти си нас издао. Никада нисам могао ни помислити да ћеш прећи на Вучићеву страну, деране мој.“
Покушао сам да отворим дискусију, али безуспешно. Он је један од оних демократа који те, ако ниси тачно по његовој мери, скида с дневног реда најчешће уз низ увреда. Е сад, мене очигледно добро зна и савршено му је било јасно да никако не бих пропустио прилику да му на евентуалне увреде адекватно одговорим, те је нестао у виду ластиног репа. Али је пре тога успео да испрдне горе цитирану глупост.
Те две реченице су ме понукале на ову колумну.
О саборцу ћу нешто касније, прво о мојој издаји демократских институција.
Да ли сам ту борбу заиста издао?
Е овако:
Наравно да се сваки човек временом мења, те да и његови погледи на свет у складу са тим бивају другачији. Мислим да нашу борбу за јавне институције, драги мој саборче, нисам издао. Напротив, и даље бих био спреман да станем иза сваке речи коју сам тада изговорио.
Међутим, та демократија и квазиинституције су издале мене. Све су чиниле да одустанем од те борбе у магли. И хвала им... уверих се коначно да не постоји ништа осим контролисане демократије и у томе не желим више да учествујем.
Али борба за слободу је континуирана, никада не престаје. То је трајан процес. Зар не?
Јесте, али кроз борбу сваког појединца. Чопори стварају буку од које разум бежи главом без обзира.
Полако. Нема песимизма и дефетизма, али ни лажног оптимизма.
Демократија је параван за апсолутизам. Она је фасада великог капитала. Нигде нема независних институција, само оквира унутар којег се реализују интереси великих сила. А мали стоје у чекаоници и исчекују пријем у собу за послугу европског двора. Њима плен, нама коске.
Добри мој саборче из 2000. године, промене не постоје, само измене као у колективним спортовима. Оно што је вероватно депримирајуће за тебе је то што ти ниси чак ни на клупи. Можда је тако и боље, првенствено за нашу државу.
Чаба кречите...
Као и ја уосталом...
Е сад... да ли сам издао некадашњег саборца?
Нисам...
А и како сам то могао да учиним?
Њега је, нажалост, издао сопствени ум. Он је остао заробљен у својој чопоративној борби за слободу. Можда звучи грубо, али не може другачије. Јер, тај потентни борац за демократску бирократију те 2012. године бејаше гласач партије против које се данас бори. Да, то поуздано знам, јер он то никада није ни крио. Е видиш, саборче, ја никада нисам гласао за ове у чије ме редове ти данас сврставаш, али тек након што си и ти сам изашао из њих. Вероватно зато што за тебе није било места ни на клупи за резерве. Шта да ти кажем?
Опет чујем оног вештачки интелигентног читаоца како вапи за трачком оптимизма.
Ево ти одговор на твоје вапаје:
Недостаје нам доследности, поноса, достојанства, правих кичми, поштења, конзистентности... и још много тога.
Познајем лично неколико десетина бораца, попут мог некадашњег саборца, који редом етикетирају све око себе, док су своје идеје покушавали да трампе за ситне интересе док је прилика трајала. Сад су се сетили да им и ја требам да са њима протествујем испред институција против њихових дојучерашњих сарадника. Како да не.
Жао ми је, драги саборче, али своју борбу за истину и правду и неку нову прилику ћеш морати водити заједно са себи сличним.
Ја борбу никада нисам ни прекидао.
Знам да ћеш се препознати...
Коментари
Постави коментар