МОЗАК ОД СТАКЛА
Није ми се јавио бивши саборац из прошле колумне јер очигледно више не чита моје текстове. Нека, тако је сасвим сигурно и боље. Ко је ту скренуо с пута а ко с памети време ће показати.
Е да...
Веровали или не, и ја сам против власти... али нисам ваш.
Идемо на меритум данашње колумне. „Нисам ваш“ је опасно изговорити док велики играчи љуљају празне тикве. Е, видиш, ја смем.
Да ли је то слобода? Па јесте.
Нека моја, мала, интерна слобода, која као лептир лети по мојим мислима.
Ех сад... по мислима. Каква је то слобода?
Нама треба слобода на делу,
Компетентни на функције,
Лопови у Забелу.
Све то ми звучи као инфантилни говори са митингашких бина. То су пароле које суде без суда, мантили које звоне на врата после пола девет увече, судови партије, одмазда коју победници, без конкретних идеја и унутрашње подршке, сервирају својим неистомишљеницима. Да, то смо све већ живели неколико деценија након '45. године.
А шта сада живимо, блогеру?
Исто што и пре, само у смарт верзији, уз AI функције и live укључења са лица места, где се по правилу никада ништа важно не дешава. На друшвеним мрежама се изливају умови заробљени у бесконачној слободи, ограђени невидљивом жицом.
Живимо унапређену верзију радних акција – неку врсту онлине задруга – за које се сада исплаћују минималци. То је тај технолошки напредак, али је у њему све некако напола. Назовимо тај напредак братство и нејединство.
Одакле теби да ми немамо идеје, планове и програм, бре?
Па видим и чујем. И жао ми је што је томе тако. Негде већ написах да ове протесте нису покренули ни студенти ни професори; њих су само додали као обавезан зачин. Њима се оловка у руке не даје. А ни микрофон. Тачније, ретко кад.
Наравно да преко 95,7% студената и професора раде све из најбоље намере. То поверење и изводи људе на улицу. Али се и даље више него јасно чује шум који производи оних 4,3% из њихове невидљиве организације.
Од почетка студентских протеста су најгласнији они који ће после свега најревносније радити на објашњавању због чега све ово није успело. Али то је стара и већ добро позната прича. Организација је у рукама оних који треба да омогуће континуитет државне политике. Они, по потреби, одврћу вентил народног незадовољства, али ће га и заврнути када за то дође време.
Е, да, има ту и наложених револуционара који својим ватреним говорима доприносе континуираном осипању ентузијазма, али они због тога не маре. Очигледно су им ти говори неки вид терапије. И нека – ако њима то помаже, онда дефинитивно од свега тога може бити и неких користи. Али никако не опште, само личне, нематеријалне. Можда би на ползу општег добра било да свако добије прилику да изађе на бину и каже у микрофон шта има... шта га тишти... шта тачно жели... зашто је незадовољан... због чега је дошао на протест ако је, рецимо, потпуно аполитичан.
Е, мој ти, била би то какофонија личних фрустрација, које и јесу окидач и мотив сваког безумног потеза. Јер, много је лакше кад не успеш да промениш власт, а дао си све од себе, него да покушаш да промениш себе.
Добро де, није потпуно немогуће добити изборе на Балкану без конкретне подршке споља, било је већ таквих примера. Један се десио пре само пар година. Али онај ко победи на изборима свакако не осваја власт, само голе функције. Тако да се немамо чему надати.
Шта онда да радимо док невидљиви моћници, преко својих организација, и владају и протестују?
Има доста тога да се ради.
Политику су смислили покварени и изопачени умови. У њу увлаче наивне отираче док их не запрљају онако до краја. Онда их промене и терај даље.
А народ живи у илузијама да учествује у свему томе.
Боље да овде прекинем, јер је танко стакло.
Коментари
Постави коментар