ИНТЕЛЕКТУАЛНИ АДОЛЕСЦЕНТ
НАПОМЕНА: Chat се буни у делу текста где критикујем утицај његовог запада и тражи доказе за моје тврдње да међународна заједница управља малим земљама. Шта рећи?
Стигло ми је пар коментара да је моја конструкција из прошлог текста „интелектуални адолесцент, бунтовник са мањком знања и вишком неконтролисаних емоција“ преоштра, критичка и помало са висине упућена мом локалном блокадеру, али и делу моје генерације која учествује у бесмисленим протестима. Та конструкција је, иначе, само делимично моја, делом сам парафразирао људе много умније од мене. Остаћу вам дужан где сам то прочитао или чуо.
Идемо даље. Јуче ме је локални блокадер питао да ли остајем код свега што сам изјавио у претходном тексту. Канда је утриповао да је блокадерски партијски суд већ кренуо са радом, тачније са лустрирањем њихових неистомишљеника, а он судија тог суда части, која мени, из његовог угла, тако недостаје. Одговорио сам му дословце: „Остајем код свега што сам до сада изјавио и да ћу одговарати на даља питања ако их буде.“ Међутим, питања, наравно, није било. Само се окренуо и ушао у локалну биртију, а ја сам наставио за својим обавезама.
Наравно да остајем код написаног и тврдим да је свако ко је прошао кроз причу из 2000. године, али не као кроз дупе, него с разумевањем, обичан интелектуални адолесцент ако и данас верује у бајке које сервирају тзв. независни телевизори. Такође сам сигуран да велики број људи мисли слично као ја, само што нема муда да то јасно и гласно каже. Даље, 70% људи ће то исто рећи за 2-3 године, а за 5 година 99%. Волим да лупетам ове статистике и морам да кажем да се, углавном, на крају баладе покажу тачним.
Данас је модерно бити деструктивни револуционар. Шта то значи? Па значи таласати без идеја, блокирати без решења, рушити без дозволе и без плана градње. Ни ови што владају немају план, наравно. Зато што они и не владају. Сад је још мање јасно кога блокадери тачно желе да сруше. Формалну власт или њихове инсталатере? Ако је ово друго, онда су још луђи него што сам могао и да замислим.
Сада се осветљавају проблеми који постоје од када је света и века, али не да би се стало на пут даљем разграђивању, већ да би се тај спољни механизам разграђивања још чвршће установио. Разграђивање чега? Како чега? Културе, националног идентитета, традиције, вере... Не позивам на сукоб са удруженим западом, таман посла, само на буђење свести. А ове што су бициклом ишли по њихове институције бих питао шта им тачно недостаје у животу. Нека добро размисле пре него што дају одговор на моје питање.
Идемо даље... Не гуше закони функционисање правне државе, већ људи који немају храбрости и моралног интегритета. Е, данас су се углавном такви сакрили иза студенске листе да би продужили своје поданичке каријере. И није то од јуче... то живимо и-ха-хај...
Наравно да не верујем у промене... а и како бих? Рекао је негде Душан Ковачевић: „Сви желимо промене, али сменом 10 људи на власти неће се ништа променити; 5. октобра смо мислили да ће бити као у рају, десило се велико ништа.“ И ја сам нешто слично написао пре неколико месеци али сам дочекан на бодичек.
Све је прилично једноставно, каријеристи осећају кад је време да стану уз младе и сачувају своје гузице. У свакој земљи постоје функционери од заната, тзв. прелетачи, а са друге стране дежурни револуционари. Функционере од заната још и разумем, они раде за велику лову. Не кажем да их оправдавам, али разумем. Међутим, ови дежурни револуционари ми никако нису јасни. Шире бајати оптимизам без покрића и очекују подршку. Ако је добију, то ће тек бити проблем кад раја схвати колико је ту било празних прича. Скоро све као и код вајне нам власти.
Један читалац ми је рекао да ја једноставно не дозвољавам оптимизам, да га сузбијам и искорењујем. Ето... благо њему.
Питам се да ли ико може да помисли да се систем у малој земљи може променити? Нама западна администрација кроји уши. То је стање које сам прихватио и савршено ме боли уво за власт, блокадере и опозицију.
Али оно што је још важније, већина из редова власти, опозиције и блокадера је такође прихватила то стање и боли их уво за све, тако ми рече један који редовно дува у вувузеле више од годину дана. Он само хоће да се промени власт и свестан је да ће после све остати исто.
Дакле... зајебавају народ... ложе га као пред дерби.
Ни једнима ни другима не требају они који мисле својом главом.
Шта предлажем?
Склони се... нека се сами боре за своје синекуре. Јер када ствар сазри и дође до измене у тиму власти, као у колективним спортовима, правила ће остати иста. Послови ће се наставити у виду изградње и уградње. Добар део тима, онај искуснији, ће остати исти. Прелетачи су веома битни због континуитета започетих послова. И десиће се једно велико ништа. Све ће потонути у дубоку државу.
„Твоје тврдње су WIN–WIN позиција, ко год да победи, ти ћеш бити у праву“ – вели мој вештачки интелигентни читалац.
Можда, али нисам ја томе крив. Није моја логика затворена већ политичко поље. Тако то ради међунарондна заједница. Ко год да победи, они добијају, а ти и даље остајеш само вентил кроз који се испушта незадовољство.
И још нешто. Од овога што пишем за сада немам никакве финансијске вајде, а како ствари стоје, и нећу. Дакле, ставио сам муда у процеп између два овна на брвну, СНС и блокадера, и то про боно.
А ти ћеш вероватно већ за коју годину читати како је већина ових са мегафонима и микрофонима, организатора свенародног незадовољства, дебело наплатила своју борбу за ослобађање институција, кроз разне функције од републичког до локалног нивоа, преко места у престижним управним одборима итд.
Нема једа.
То је само моје мишљење.
Постоји могућност и да не буде све баш тако.
Рецимо да је шанса за то 0,1%.
Коментари
Постави коментар