ДА ПЛАТИМ
Пре пар дана уђох у своју локалну биртију да попијем кафу и евентуално чујем нове варошке аброве. Док сам пирио у врелу кафу, мој локални блокадер ми, између два гутљаја пива, уз шеретски осмех, рече: „Јеси ли видео, блогеру, како смо им мајку мајчину јуче испред СНП-а?“
Ето, помислих у себи, ни наша Матица није остала ван поља политизације, и морам да истакнем да, те вечери, паметних испред СНП-а очигледно није било. Јер да јесте, неко би попустио на ползу Матице српске. Која, као наша институција, то сасвим сигурно заслужује.
Нисам хтео да улазим у полемику, те сам наставио да пирим у врелу кафу, мислећи да ће самопрозвани Гевара одустати. Али узалуд — наставио је да се излива као пивска пена неискусним пивопијама: „Е, мој блогеру, док ти пискараш по екрану, нас пендрецима витлају по улицама.“
Видим ја да он нема намеру да одустане, те му рекох: „Зар ти се не чини да се све мање и мање људи одазива на протестне позиве? Да је на њима све мање и мање студената? Да ствар полако преузима рука која храни и блокадере и власт? Да се циљ блокадерског покрета сада још јасније види него на самом почетку? Да бесмислене и безидејне акције врло свесно прискачу у помоћ власти више него раније?“
Блокадер, сав црвен у лицу, у фази кључања, изговара: „Ти си теоретичар завере, шта говориш, бре? Нико нама не управља, ми имамо своје пленуме. То је права демократија. Ништа ти не разумеш.“
Сав знатижељан, упитах га: „Чекај мало, а пленум је демократска институција. Којим општим актом је она установљена?“
Цинобер Гевара одговара: „За овај ауторитарни режим пленум је извор демократије. Схватићете сви кад дође време... врло брзо.“
Видим ја да је злоупотреба ума мог локалног блокадера у црвеном, те се заклоних сопственим мислима. Остао сам у пуном локалу, али у сопственој тишини, мојој неосвојивој тврђави.
Нема ту више простора за дијалог. Он је ушао у ров, и нема намеру да изађе одатле док му не нареде они који су га у ров и турили. Овладали су њиме и створили новог војника који ће, ако озбиљно не поради на себи, учествовати и у свим будућим уличним борбама које друштво остављају у вечитом ропству.
Искрено се надам да мој локални блокадер неће себи дозволити да заувек остане интелектуални адолесцент, бунтовник са мањком знања и вишком неконтролисаних емоција. Рекао бих да има потенцијал да се измести из муља у којем свој плен лове сомови са наше политичке сцене.
Такође верујем да мој локални блокадер, за 15-ак година, неће постати 40-годишњак који ће се уредно одазивати на поруке неке будуће зборовске-вибер групе и одлазити на бесмислене скупове и протесте. Има довољно простора да схвати да се групне борбе воде ради стицања појединачних користи, а појединачне борбе ради општег добра.
Човечанство је рефлексија већине људи, те га већина никако не може променити. Једина нада је да се већина појединаца промени. А то је тешка работа.
Конобар!
Да платим.
Коментари
Постави коментар