НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Још једно редовно, четвородневно издање у којем ћу пером завитлати ка предстојећем скупу који ће за два дана гостовати у нашем граду. Да, гостовати. Скупиће се са свих страна да покажу свету како се тугује по протоколу. Лично мислим да ћемо, врло брзо, по ко зна који пут, сви заједно жалити за просутим млеком. За приликом да се на време умијемо и погледамо у огледалу. Ко смо? Шта смо? И шта тачно хоћемо? То је требало урадити много пре – сад је за то касно. Још мало, па ће сванути толико најављивани, по мени чак претерано и до границе неукуса, 1. новембар. Како су нам говорили кад смо били мали? „Још два пута да спаваш.“ Далеко било – ал’ дошло близу… Да не буде забуне – наравно да верујем да огромна већина људи која ће присуствовати комеморативном скупу има искрену емпатију према жртвама ужасног догађаја који се десио пре годину дана. Али зато такође верујем да огромна већина није свесна да их организатори, како спољњи тако и унутрашњи, користе и злоупотребљавају њихову искрену емпати...

Још једна ванредна колумна у којој ћу се бавити предстојећим комемортивним скупом који ће бити одржан у Новом Саду, ради одавања поште страдалима под надстрешницом неодговорне и набрекле власти - ђаво да је носи. И његови ефекти ће бити слични ефектима стразбуршке - умало не рекох х абзбуршке - резолуције, са оним старим бирократским шармом који као да нам Хабзбурзи и даље шаљу из прошлости. Пре неки дан организован је слободарски марш у Новом Саду. „Зборовска дивизија“ продефиловала је Булеваром ослобођења постојано – још чујем како им одзвањају кораци... То вече сам био да гледам представу „Шпанска луда“ у Битеф театру, коју топло препоручујем свим учесницима тог – и сваког будућег – марша у пропаст... а и осталима, наравно. Е сад... Свакако не бих марширао у зборовској чети и да нисам био оправдано одсутан. Сматрања сам да још увек могу сам да проценим где ми је, као слободномислећем, место. Где? Како где? Па, у оваквој подели карата – нигде. Знам да све ово што радим вреди таман ко...

У духу одјека физиолошких звукова из чабра моје прошле колумне, почињем и ово редовно издање мојих добронамерних лупетања. Баш тако ми рече један локални блокадер, да само лупетам. Весели момак очигледно мисли да се из плићака неко ко не зна да плива може борити против ратне морнарице. Али идемо даље.     Последњих пар дана гледам и слушам контрадикторне изјаве појединих опозиционих „овнова-предводника“ и нимало им се не чудим, за разлику од саблажњених персона које ме окружују. Од децембра причам – имам и живе сведоке – да су студенти само инструмент у рукама спољњих и унутрашњих интересних групација, уређивача позиционог и опозиционог делања. И све се то одиграва под покровитељством самопрозване „слободне“ медијске „шупе“, која је већ недељама на апаратима. Али још мрда. Не да се „слобода“ – жива и здрава нам била. Утркују се лидерчићи, ко од њих даје искренију подршку фантомској студенској листи. Ваде прсте из меда и упиру их једни у друге, оптужујући се међусобно за сарадњ...

Овонедељна канализациона канонада из Стразбура заслужује посебан осврт у ванредној колумни. Вежите се! Полећемо!!! Протеклих пар дана сви српски релевантни борци за демократију и људска права помно су пратили изгласавање резолуције ЕУ парламента. Не знам ни како бих назвао ту резолуцију, с обзиром на њен, благо речено, миноран значај. Њена отровно-слатка садржина сама јој намеће назив „еврокрем резолуција“. А пошто се не једе – за мене ће бити резолуција за замазивање очију оправдано незадовољног народа. Прочитао сам цео текст и питам се да ли постоји и један једини човек који може да поверује да се том резолутном резолуцијом даје подршка антирежимском чопору. Не верујем... Већина оних која је поздравила доношење тог парчета папира или ништа не разуме у вези спољне политике, или је већ у талу са спољним фактором у име неке будуће сарадње – што је вероватније. Наравно да се нећу бавити садржином тог памфлета – имате га у свим медијима, посебно самопрозвано независним. А има је и у медиј...

До пре пар година нисам баш био рад одласку у позориште. Посетио сам га свега неколико пута. Више је то била неспремност напуштања зоне комфора него некаква рационална одлука. Каква зона комфора? Пааа... Гледам онај традиционални квиз у 19 часова, онда неизбежна информатива, а потом, ако нема спорта, може и нека реприза за попуњавање времена до одласка на спавање. И тако годинама... Али то се на срећу променило. Сећам се као да је јуче било како ми је супруга, на потпуно ненаметљив начин, предлагала одлазак у храм културе. Све је то било толико суптилно да ми данас изгледа као да сам одлуку о истраживању позоришта донео сасвим сам. И тако, дан за даном, дошао је и тај тренутак. Тог јуна 2022. године, супруга ми саопштава да је набавила карте за за монодраму „Књига о Милутину“ Звездара театра. И шта је, ту је. Мислио сам, многи су преживели, па ћу некако и ја. Ипак је то један глумац, једна прича, мрачна сала... Али идем... Решила је... Ма не, решио сам... Ето нас у фоајеу позоришне сал...

Из наслова се јасно да закључити да је моја маленкост била љути противник свих друштвених мрежа, па самим тим и насловног Фејса. Од свих „напредних“ апликација једино користим Вибер и Воцап... Толико о мојој технолошкој затуцаности... Међутим, како сам пре пар недеља покренуо блог у којем претежно обрађујем друштвено-политичке теме, сарадња са Фејсом ми се указала као једини излаз. Тачније, мој програмер ми је рекао да је то једини начин да моја труковања буду виђена ван најужег круга мојих пријатеља, којих има, отприлике, двоје-троје... Наравно да се нисам дао. За мене је Фејс увек имао тај воајерски призвук. Као кад посматраш преко плота комшиницу и комшију док пију кафу у свом дворишту... Упс... па то није комшија. Једино што ти преко Фејса „пријатељи“ могу дати дозволу да се успентраш на лотре и бленеш у њихово двориште колико ти воља... Једним кликом постајеш пријатељ са ексклузивним правом да бабраш по њиховим албумима... њиховој интими... Резигнирано рекох програмеру: нема шансе...

Да људска глупост нема границу, уверио сам се прошле недеље по ко зна који пут. Блокадерска ботовска дивизија осула је рафалну паљбу на једног од наших највећих глумаца – Ненада Јездића. Не претерујем, знам шта говорим – вероватно је један од највећих свих времена. Али блокадерски покрет и уметност су, очигледно, антиподи  –  као што су млади комунисти и уметност били антиподи својевремено. То тврдим од почетка – имам и сведоке.       Ботовски напад безумних уследио је јер глумац није подигао индекс високо у вис након одигране представе, као што су то учиниле његове колеге. То је перформанс који већина глумаца изводи месецима, уз повике „пумпај“. Питам се како после озбиљних позоришних комада успеју тако брзо да се спусте у политичку каљугу... али добро. Некима, очигледно, не треба пуно времена да изађу из лика – или у њега можда нису ни улазили, како се сами не би запитали ко су, у ствари.   Можда су неки од њих у праву када кажу да су глумци у суштини као...

Није прошао ни цео сат од објављивања претходног текста када ми је стигао СМС. Био је то коментар једног добронамерног читаоца следеће садржине: „У овим данима нам свима недостаје оптимизма, а ти подгреваш песимизам.“ Не слажем се са садржајем СМС-а... ево и зашто. Не мањка нама ни еуфорије ни оптимизма — имамо их на претек, и то без покрића. Оно што нама недостаје јесте памет, али правовремена — накнадна се не рачуна. Зато, памет у главу пре него што сване 1. новембар. Да не буде касно. Идемо још дубље у анализу. Оптимизам јесте веровање у бољу будућност и склоност позитивном схватању света. Али — где је ту разум? Када се оптимизам противи здравој логици, он престаје да буде врлина и постаје лудост. Ирационално поступање с оптимизмом нема никакве везе — оно је његов антипод. Е сад. Зашто не идем на протесте у последњих „и ха хај“...? Па зато што протеста, као таквих, и нема. Ево — за почетак да питамо ChatGPT: шта је то протест? „Јавни скуп или чин којим појединци или групе изражавају...

 Пре неки дан ме је један комшија у кафићу, у којем редовно испијам „дуже са топлим”, резигнираним тоном питао: „Ниси се ваљда предао? Дај мало оптимизма у тим текстовима. Мени су оба детета на тим протестима.“ Мислим се: па ја оптимистичније од овога не умем. Једино да дам неком другом да ми пише колумне. Нисам имао куд. Рекао сам му у брк да покрене блог и сам подржи оба своја детета. Демонстративно је кренуо да устаје од стола, али ја одмах дигох руку и позвах конобара. Чим је осетио да је џабалеску пиће на помолу, седе као зауздан... Као и обично, конобарски ђилкош никако да дође... А нас двојица ућутасмо. Била је то прилично непријатна тишина која ме је натерала на реконструкцију догађаја. Односно, на одмотавање ранијих текстова како бих покушао да схватим шта је то у њима толико песимистично. Озбиљна је то работа, а мало времена... Треба проћи кроз све текстове за пар минута и покушати рећи добром човеку нешто оптимистично. Ово захтева озбиљан приступ... Сркнуо сам већ добран...

  Након објаве претходних пар текстова, добио сам усмене коментаре од људи које познајем, али недовољно добро, а ни они мене, очигледно. Рекоше ми: "Ти си Вучићев", "Чему критике само према студентарији?", "Шта ти је то требало?" и томе слично. Једна ствар ми није јасна: Како сте то закључили ако сте пажљиво читали моје урадке? Ко може да подржава власт која својом руком милује оне који мотком туку? Зашто бих се ја детаљно бавио неким ко ће сасвим сигурно, једном, постати прошлост? Само је питање када.   Мене више занимају ови што нам обећавају "светлу будућност" чим власти видимо леђа. Лично мислим, мада не тврдим изричито, јер нисам Баба Ванга, да актуелни режим неће отићи на политички отпад на наредним изборима. А зашто? Па зато што ми ова "свенародно-студентска организација" изгледа као покрет који треба да смени опозицију, али не и власт. Коме то треба? Сигуран сам да некоме само то и треба. Е сад, ако су вам једини противници људи...