Случај Милутин

Да људска глупост нема границу, уверио сам се прошле недеље по ко зна који пут. Блокадерска ботовска дивизија осула је рафалну паљбу на једног од наших највећих глумаца – Ненада Јездића. Не претерујем, знам шта говорим – вероватно је један од највећих свих времена. Али блокадерски покрет и уметност су, очигледно, антиподи – као што су млади комунисти и уметност били антиподи својевремено. То тврдим од почетка – имам и сведоке.  

 

Ботовски напад безумних уследио је јер глумац није подигао индекс високо у вис након одигране представе, као што су то учиниле његове колеге. То је перформанс који већина глумаца изводи месецима, уз повике „пумпај“. Питам се како после озбиљних позоришних комада успеју тако брзо да се спусте у политичку каљугу... али добро. Некима, очигледно, не треба пуно времена да изађу из лика – или у њега можда нису ни улазили, како се сами не би запитали ко су, у ствари.
 

Можда су неки од њих у праву када кажу да су глумци у суштини као деца. Такав им је посао. Машта и игра чине његов саставни део. Али ово што нам се дешава далеко је од игре.
Као представник позоришне публике са позамашном километражом, сматрам да исти перформанс разводњава поруке одиграних представа и публику гура у шаблон који је у супротности са сврхом позоришног и културног делања. То је поједностављивање онога што нам се, као човечанству, вековима понавља.
Индекси ваљда треба да искажу бунт против свега што власт персонификује, али мени то изгледа као мантра која ће пући попут мехура сапунице, ако већ није пукла – јер јој, очигледно, недостаје суштина. Шта сада тачно значи „пумпај“ кад се све већ издувало? Нико више ништа не мисли – срљање је постало животни стил.

Пролазећи кроз ова свакодневна лудила и хистерије не могу а да се не запитам на које дугме се све ово гаси.
Код нас се један део глумаца одлучио да стане уз оца нације и да из топлог и ушушканог окружења немо посматра свет око себе. Опет, овај други део глумаца се одлучио да стане уз неартикулисану, аморфну и флуидну групу организовану да – пази сад – ојача власт до следећих избора. Чуди ме како неки од њих то, са пиједестала своје духовне узвишености, до сада нису приметили. Градиво стално треба понављати – јер оцене из тих индекса, очигледно, више нису релевантне.

Што се тиче Ненада, он има право на свој став – као и његове колеге које су подигле своје индексе у знак подршке студентима, наравно. Ствар је у томе што антагонизација иде превасходно ка онима који се издвајају из оба чопора – и ту је квака 22. Одабрати било који чопор је линија мањег отпора, зона комфора или сигурна лука за већину.

Иначе, у последња три месеца гледао сам две представе у којима је Ненад играо – „Развојни пут Боре Шнајдера“ и „Књигу о Милутину“. Нагласио бих да сам „Милутина“ гледао три или четири пута, али од када траје ова папазјанија – само једном. И баш сам се питао хоће ли на крају представе подићи индекс или не. И, на срећу, није. А зашто на срећу? Прочитајте књигу Данка Поповића. Погледајте и представу. Ненад је, очигледно, достојан великог и мудрог Милутина.

Свака част глумцима и свима осталима који су, упркос другачијим погледима на актуелну ситуацију, пружили подршку нашем великану у његовом слободном избору. Али ту подршку му, ако мене питате, у неку руку и дугују. Јер је Ненад у проблем доспео због оних који су, сигуран сам, несвесно дали подршку игри одређених моћника без претходног преиспитивања сопствене одлуке. Дајући бланко подршке можемо лако доспети у још већи проблем од оног у којем се тренутно налазимо.

Да не тупим даље – свако има право на свој став и због истог га не треба развлачити по друштвеним мрежама које су постале као септичка јама.

Глумаца има много... колико хоћеш...

А само понеки је Ненад Јездић – Милутин.