ФЕЈС? НИКАД!!!

Из наслова се јасно да закључити да је моја маленкост била љути противник свих друштвених мрежа, па самим тим и насловног Фејса. Од свих „напредних“ апликација једино користим Вибер и Воцап... Толико о мојој технолошкој затуцаности...

Међутим, како сам пре пар недеља покренуо блог у којем претежно обрађујем друштвено-политичке теме, сарадња са Фејсом ми се указала као једини излаз. Тачније, мој програмер ми је рекао да је то једини начин да моја труковања буду виђена ван најужег круга мојих пријатеља, којих има, отприлике, двоје-троје...

Наравно да се нисам дао. За мене је Фејс увек имао тај воајерски призвук. Као кад посматраш преко плота комшиницу и комшију док пију кафу у свом дворишту... Упс... па то није комшија.
Једино што ти преко Фејса „пријатељи“ могу дати дозволу да се успентраш на лотре и бленеш у њихово двориште колико ти воља... Једним кликом постајеш пријатељ са ексклузивним правом да бабраш по њиховим албумима... њиховој интими...

Резигнирано рекох програмеру: нема шансе, нема тих пара... И тако је и било. Отвори он мени налог на Фејсу без динара. Продао сам се за џ... Оде моја принципијелност на добош, као стари фића...

Опростите мојој затуцаности, али своје мишљење, упркос солидној сарадњи са Фејсом, нисам променио. Упитао ме је један од оне тројице другова: какав је осећај на Фејсу? Ех, какав... Осећам се као проститутка у позним годинама која више не може да бира. Ако је икад и могла... Друштвене мреже функционишу у оквиру устројених правила, која се ужасно косе са мојим разбарушеним мислима...

На Фејсу је све некако вештачко и имагинарно... Тај лажан осећај социјализованости још те више удаљава од реалности... од онога што је живот заправо. Десетине „пријатеља“ који су теби потпуно непознати и далеки... као и ти њима... Најразличитији сензибилитети на фамозној листи такозваних „пријатеља“, као у експрес-лонцу... као Молотовљев коктел...

Наравно да Фејс има и добрих страна... Али гарантујем да га 80% људи користи за задовољење трачарских нагона — своје незајажљиве радозналости. Нисам ни ја много бољи по том питању, само сам тога свестан... ваљда... Баш као она жаба што је подигла ногу кад је видела да поткивају коња. Па, наравно... Ту можеш да видиш горе од себе: сиромашније, ружније, дебље, необразованије... Све то ти подиже самопоуздање... То је кућа Великог Брата...

И тако сам ја на крају легао на руду... Наравно да не мислим да ме одвратност према друштвеним мрежама чини посебним и вреднијим од других. Напротив... Ја сам само један џангризави особењак коме је готово немогуће удовољити и који се тешко прилагођава технолошким новотаријама...

Мени је Фејс заправо само посредник... Он ме повезује са читаоцима. Као неки прозор кроз који тихо дозивам све оне који мисле... Не исто као ја, наравно... Довољно је само да слободно мисле. Или да мисле о слободи... Што није исто...

И тако... Користим Фејс и он боме користи мене. Али нека, тако сам бирао... Ваљда...

Како оно беше?
Фејс? Никад!!!
Ето, а сад — сваки дан...