Имамо ли ми данас Милутина?
До пре пар година нисам баш био рад одласку у позориште. Посетио сам га свега неколико пута. Више је то била неспремност напуштања зоне комфора него некаква рационална одлука.
Каква зона комфора?
Пааа... Гледам онај традиционални квиз у 19 часова, онда неизбежна информатива, а потом, ако нема спорта, може и нека реприза за попуњавање времена до одласка на спавање. И тако годинама...
Али то се на срећу променило.
Тог јуна 2022. године, супруга ми саопштава да је набавила карте за за монодраму „Књига о Милутину“ Звездара театра. И шта је, ту је. Мислио сам, многи су преживели, па ћу некако и ја.
Ипак је то један глумац, једна прича, мрачна сала... Али идем... Решила је...
Ма не, решио сам...
Ето нас у фоајеу позоришне сале усред жагора неколико стотина људи. Знам како је то, није ми први пут, наравно. Мало стрпљења и пустише нас у салу... седосмо на своја места.
Али људи нису престајали са причом. Имам утисак да су сви око нас, у тих десетак минута до представе, имали потребу да оном до себе испричају шта су радили последњих неколико месеци. Неки су причали телефоном, и то прилично гласно, као да су на тргу, а не у позоришној сали.
Да, представа још није почела. Али се питам како је глумцима иза сцене кад чују ту буку. Да ли се плаше да изађу? Не знам... Мислим да мени не би било свеједно.
И тако. Прича за причом и грохотан смех одједном утихну - буквално у тренутку. Публика је у мраку, рефлектори ка бини. На сцену излази Милутин: у опанцима, униформи и са шајкачом на глави. Почиње да приповеда. Свима нама. Сваком понаособ.
Био је потпуно сам на сцени... па да, то је монодрама. Он је члан краљеве војске који прича причу о нашим страдањима у Великом рату. И у она два рата нешто пре. Заправо, његова виђења догађаја из тог периода наше историје.
Тишина у сали као на сред пучине кад је мирно море. А он прича и мудрује. Свака му је на месту, часна је то старина. Говори и шета... А покрети баш као да гледаш шумадијског сељака пар година после рата.
Мизансцен у минимализму. Црни зидови, слике наших јунака и њиховог страдања, столица и Ненад. Како да кажем да је сцена била празна кад није... Слике које је Господин Глумац причом цртао јасније су се виделе од оних које су биле на сцени. Сваки његов корак, сваки покрет, гег и реченица стварали су нестварне кулисе и испуњавали сцену. То је оно божанско... нешто што се речима не може описати...
Седим и слушам... Гледам... Он је декламовао књигу коју до тада нисам прочитао. Толико је све било живо и опипљиво да је деловало као да није део унапред припремљеног текста. Спонтаност и искреност, веза глумца и Милутина, осетила се у сваком трену. Као лична прича, готово ратни дневник из угла поштеног и храброг сељака.
Прича се одмотавала као филмска трака и бивала све гушћа... Глумац седи, стоји и шета по сцени. Као да везе миље речима и корацима. Био је то ситан вез, прецизан и јасан као месец на тегет-плавом небу. И што дуже прича, све му више верујем. Није то права представа, то је био живот. Један давно прошли живот.
Шта да кажем... Прича тече кроз време и људе. Осетих семе из којег сам никао. Све те славне кораке који још увек одзвањају у ритму марша. И тај корен који ме држи у вези са прошлошћу из које сагледавам будућност. Мало је речи да опишу мој доживљај „Књиге о Милутину“. Премало.
И само одједном јунак изговара завршне речи своје мудре мајке након савета који му је дала: „То ти је од мене“...
И дуг аплауз...
Али није крај. Представа траје кроз своје поруке... као путоказ...
После сам прочитао књигу три-четири пута и представу погледао још два-три пута.
Велико дело Данка Поповића.
Велика представа.
Прочитах негде да се Ненад пред премијеру представе питао да ли је достојан наследник тестамента Милутина Остојића.
Управо то питање указује на скромност и рационалност нашег глумца, која га, по мени, и највише повезује са ликом који игра.
Достојан си Милутина, Ненаде.
Е сад још само да сви заједно покушамо да дамо одговор на питање:
Имамо ли ми данас Милутина?
Коментари
Постави коментар