ИДУ ПРЕКО ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ
Још једно редовно, четвородневно издање у којем ћу пером завитлати ка предстојећем скупу који ће за два дана гостовати у нашем граду. Да, гостовати. Скупиће се са свих страна да покажу свету како се тугује по протоколу. Лично мислим да ћемо, врло брзо, по ко зна који пут, сви заједно жалити за просутим млеком. За приликом да се на време умијемо и погледамо у огледалу. Ко смо? Шта смо? И шта тачно хоћемо? То је требало урадити много пре – сад је за то касно.
.jpg)
Да не буде забуне – наравно да верујем да огромна већина људи која ће присуствовати комеморативном скупу има искрену емпатију према жртвама ужасног догађаја који се десио пре годину дана. Али зато такође верујем да огромна већина није свесна да их организатори, како спољњи тако и унутрашњи, користе и злоупотребљавају њихову искрену емпатију, претварајући је у масовни скуп. Туга се не мери бројевима... Али идемо даље.
Левак је постављен на свим улазима у Нови Сад. Кроз њега ће се у град улити огромна количина емпатије. О њеној запремини спекулисаће се у данима који следе. Али свакако да ће то бити најемпатичнији дан у модерној историји нашег града. А шта ћемо ми, за које неки тврде да смо безосећајни на туђу муку? Ми који, наводно, не знамо за чемер и јад... Не знам. Нисам још решио где ћу се склонити од колективне туге, само знам да том скупу нећу присуствовати – као што нисам ни на једном од претходних. Исказивање масовне туге ми никада није било блиско – по начину, не по смислу.
Оно што ми је посебно привукло пажњу јесте текст једног тзв. независног портала, који смрди као широм отворена септичка јама, у којем су објавили енормне цене појединих преноћишта у Новом Саду пред фамозни 1. новембар. Ето, ништа не може без профитера да прође – па ни тај, по мени, ни мало спонтани и врло добро осмишљени комеморативни скуп. Онај ко хоће тог дана да буде одморан и цео програм испрати са будном пажњом, а није из Новог Сада, мораће да издвоји приличну суму новца за преноћиште у хотелу или приватном смештају. Изгледа да пасионџије у српској Атини немају емпатију. Шта ли може бити разлог томе? Можда инфлација неморала?
Али нису поједини издавачи пансиона једини профитери на људској несрећи. Гори су они који ће, као лешинари, да покупе сву ту добру енергију неискварене и наивне младости и да је претворе у своје политичке поене. Већина позиционих и опозиционих политичких махера ће, већ за који дан, раскварити заједничким снагама шатор под којим су обележивачи дана туге плакали и на том месту изградити своју партијску инфраструктуру. Онај ко не верује – нека се мало стрпи и кашће му се само. Део опозиционих сатрапа већ су почели да минирају такозвани студентски покрет и да његову, с почетка огромну енергију, полако претварају у пепео који ће немирац раздувати по широким пољима српског нејединства.
Не могу а да не приметим да се некада власт мењала уз стихове:
„Позови ме кад ти требам ја, у овој рупи између векова, да заједно стигнемо до сна, сами на раскрсници светова...“ или:
„Свако је јутро ново ушће, потеци као речица, нека се трње плете гушће, небо је твоја пречица, и здроби лажне дијаманте ко љуску шупљег ораха, нек’ булевари света памте музику твојих корака...“.
Ко није препознао – први су Бајагини, а други Ђолетови стихови. Е сад, из овог угла, наравно, да ми и та наша револуција од пре 25 година изгледа прилично наивно и бајковито, али сваки покушај револуције у себи садржи највише наивних мисли и потеза. Јер другачије не може. Рацио те неће извести на улицу.
Међутим, потпуно је другачије када наивно кренеш у политичке промене са стиховима великих уметника. Ту се отвара простор духовном надахнућу које има потенцијал да све материјално маргинализује и оно што је најбитније постави на право место. А шта је то? Култура, наравно. Систем вредности који је у читавом свету на историјском минимуму – све је горе и горе... И док ја све ово пишем, ослободиоци земље и разносиоци емпатије, тачније добар део њих, корачају уз турбо-фолк хитове. Дакле, не да се нећемо ослободити, него сам убеђен да ове букагије шунда и кича никада нећемо скинути. Осим ако не наступи озбиљан ресет на светском нивоу – који свакако не призивам, јер нисам сигуран да бисмо ми као друштво још један потрес успели да преживимо. Али ко нас пита...?
Било како било, емпатична колона стиже... Иду преко земље Србије, јер им је овде, како кажу, милије... Парафразирам мени слабо познату песму и немам појма шта се њоме поручује... Да ли уопште треба тражити смисао тих стихова и њихову везу са садашњим тренутком...? Да ли уопште постоји веза између тих стихова и стравичног догађаја од пре годину дана...? Има ли прикладнијих песама за овај тежак тренутак за све нас...? Превише питања за конзументе шунда, на која вероватно немају одговор... Да ли треба имати емпатију и према конзументима шунда и кича? Можда и треба...
Али да не разваљујем даље илузије пред 1. новембар... Сачекајмо још мало, па кад све прође онако како је најављено од стране организатора – онда ћемо о затвореном кругу. Тачка.
Коментари
Постави коментар