РАЗГРАДЊА ЕНЕРГИЈЕ

Још једно редовно четвородневно издање биће, по ко зна које у низу, „џаба кречења“. Али имам фарбе на бацање, па ме не кошта ништа да шљискам по зидовима, можда ми на крају и успе… Како да не… Не треба људима истина… Људи воле да их лажу… У лажи се лепше живи.

Завршио се и толико најављивани комеморативни скуп у Новом Саду. И да, било је много људи и све је прошло мирно и тихо, онако како и доликује таквом скупу. То је оно што сам успео да видим преко јединог „независног“ телевизора, јер лично нисам просуствовао истом скупу из већ добро познатих разлога, образложених у претходним текстовима. 

Али ипак бих се на тренутак осврнуо и на вече уочи великог скупа, дакле на 31.10. То вече сам са супругом кренуо низ Булевар ослобођења, од Футошке улице ка згради НИС-а, где се у 20 часова играла представа БДП-а „Трамвај звани жеља“, Тенесија Вилијамса. Читавом рутом од око 2 километра била је неописива бука коју су правили учесници скупа, дочекујући оне који су пристизали у Нови Сад из свих крајева наше земље. Та бука била је праћена ужасно гласним узвицима, пиштаљкама, вувузелама… и све је подсећало на обичан вашар. Само су фалиле гологузе певаљке… Да боли, али истина и треба да боли.
И тако… Док се у позоришној тишини разлагала истина о људскости, напољу се, на свега 200 метара одатле, преко звучника и недоличне буке тражила правда. Каква антитеза…

И напослетку… Представа са великом поруком завршила се негде око 23:30 часова, дакле само пола сата пре дана жалости. У мислима се још слежу утисци и формирају поруке које дограђују и учвршћују духовно богатство. А за то време напољу је бука била још већа од оне која нас је пратила приликом доласка у позориште. Мислим да та количина гласног бунта никако није била одговарајућа надолазећем дану туге. Све је било толико помешано, атмосфера навијачка и приземна, по мени апсолутно непримерена дану од ког нас је делило свега пола сата.
Некако смо супруга и ја стигли до куће, пролазећи кроз тај скуп који је пре подсећао на атмосферу националног дербија, него на нешто што претходи одавању поште жртвама.

Али шта је ту је… Код нас очигледно ништа не може да прође без буке и шунда. А ни у свету наравно. Па нису они бољи од нас. Ово је западни модел контролисане демократије.
Било како било… Инцидентни су, на дан одржавања комеморативног скупа, избегнути јер очигледно никоме нису били потребни, срећом. Мени ово мирише на моју констатацију из претходне колумне да ће водећи позициони и опозициони политичари, на месту где је био постављен шатор под којим су грађани сложно и искрено жалили, саградити своју страначку инфраструктуру. Изгледа да су почели да је граде пре 01. новембра, управо користећи чисту и наивну енергију невиних и незадовољних грађана. Јер пазите… жестоки момци са обе стране су склоњени са улице, вероватно захваљујући сарадњи свих релевантних политичких чинилаца у нашој земљи, видљивљих али и оних невидљивих. А ви то прихватите или немојте, исто вам се „вата“.
Чини ми се да нам предстоји разградња студентске енергије на којој ће заједнички радити они који су је у претходних годину дана и пумпали.

И шта ћемо сад? Па ништа…
Овај текст пишем 02.11., када се већ велики број људи увелико вратио у своја места широм унутрашњости из којих су пристигли на поменути скуп. Неки тек сад крећу, и са сетом машу својим домаћинима, захвални на гостољубивом и домаћинском дочеку.
Град се вратио на фабричка подешавања и сад сви чекају шта ће даље с нама бити… Па ништа…
Сви и даље остају робови сопствених фрустрација… Са дугогодишњим проблемима унутар својих породица… Са нерешеним међукомшијским неспоразумима и конфликтима на послу…
Дакле, ништа се није променило… Мехур оптимизма је пукао и за собом оставио отрежњујућу свакодневицу и реалност…
Стари су то путеви којима човечанство, по ко зна који пут, пролази тражећи излаз…
Људи једноставно не желе чак ни да покушају да мењају ствари које директно од њих зависе, већ од те силне неспремности да се ухвате у коштац са личним проблемима они одлучују да се баве стварима на које апсолутно не могу да утичу.

И тако… Тужни скуп се разишао, од њега је остала само „тужна врба“ о коју ће се, према мојој перцепцији, обесити још једна нада у боље сутра. Полако свенародни суде. Није се нада чврсто решила на суицид, можда још можете да је „одговорите“… али то не зависи само од вас. Ту су разни фактори у игри. Али, ако вам је за утеху, није то ни прва ни последња нада у боље сутра која је дигла руку на себе кад је видела са ким има посла.

Где нас све ово води? Па, како где...
Кроз одавно установљене процесе понављања и безнадежне покушаје избављења. Зато што нисмо научили да читамо поруке између редова. Зато што живимо и деламо стихијски. Зато што нас воде емоције, а не рацио. Зато што су нам мржња и нетрпељивост тачке окупљања. Зато што лако судимо, а тешко опраштамо. Зато што увек мислимо да прво треба мењати друге, па тек онда себе.

И шта сад са свим овим? Ништа...
Рекао сам оном локалном блокадеру из мојих претходних колумни да је круг за већину људи, нажалост, затворен.
А за тебе није? - вели блокадер.
Јесте... Само сам ја тога свестан па вас не следим...

И тако...
Разградња смисла се неставља.
Капитал је одавно раширио своје чељусти.