ПРЕЛИВНА СЕПТИЧКА ЈАМА

Чим укључим свој прозор у свет од 49 инча и даљинским пребацим на „независан“ телевизор, одмах ми надође инспирација за ванредну колумну. Већина тих медија су независни од свега, а посебно од здравог разума, рекао бих... У недостатку аргумената они засипају дрвљем и камењем све који не мисле као њихови ментори. Дивна су то створења. Полако, свенародни суде, тек сам почео... 

Кад су то у нашој земљи медији били независни, рачунајући још од Коџе Милоша? Чак је и он једном приликом рекао тадашњем уреднику ондашње штампе, парафразирам: „Шта трпаш све у те новине, па нису новине гаће, чиниш волико...“ Добро де, Милош јесте био апсолутиста и, уз све добро што је донео нашој земљи у њеном настајању, својим пре свега дипломатским способностима, било је ту и доста ауторитарних и сурових потеза. Али било је то пре готово два века, па се ту нема много шта замерити. А и сад је касно... Мада упркос томе, мени лично често изгледа да нама ипак фали један Милош Велики, али не аутопут.

На који начин се данас управља медијима, не само код нас него и у свету, јер ми смо само део те корпоративне хијене, не могу а да се не запитам како им то још увек пролази код људи. Већина тако лако гута пројектоване поделе и по ко зна који пут подгрејане приче, старе, ваљда, колико и човечанство. То је блесаво до апсурда...
И сад ја као не знам како је то могуће. Па наравно да знам, зато и пишем колумне, односно џаба кречим. Људима је лакше да прихвате те поделе и да се сврстају у било који табор, јер осећај припадности даје привидну сигурност. Ипак ниси сам, има још изгубљених око тебе који не могу да пронађу пут до смисла. А кад нешто по правилу крене наопако, ту су и остале овце из чопора које ће, ако ништа друго, барем гласно да мекећу преко друштвених мрежа док тебе буду водили на шишање... све као бранећи те...

Иста је прича и са једним делом медија које код нас зову зависним од ауторитарне власти. Кад вам кажем да сам прилично сигуран да њихова јела излазе из исте кухиње као и јела ових тзв. независних и да је разлика само у комбинацији зачина, верујем да се већина неће сложити са мном. Али ефекти који се постижу на политичком пољу иду у прилог мојој тврдњи. Изгледа да неконструктивне критике самозваних независних медија упућене властима и истовремено неумерени хвалоспеви тзв. зависних медија истим сатрапима на власти само подижу рејтинг актуелних режимлија.
А које је решење, пита ме слуђени локални блокадер? Ево ти решење: угаси телевизор и почни истину да тржиш између редова. Телевизори лажу, у огромној мери...

И још нешто... Код нас, ови што себе зову слободним грађанима, а плаше се да чују чак и сопствене мисли, а камоли да их гласно изговоре, на врло чудан начин перципирају шта су то слободни медији. Тај слободарски свет, протестно расположен до мере деструктивности, мисли да је слобода пљувачина по онима који држе власт и пендрек у својим рукама. Овако површно гледајући — а блокадерско-протестна екипа јесте површна до вриштеће фазе у преовлађујућем делу — то може да зазвучи као тачна констатација. Међутим, та теза је далеко од истине као од кумове сламе.

Становишта сам да објективно новинарство не постоји. Али, ако узмемо онај минимум новинарске етике и самопоштовања сваког ко се бави овим, по мени, изузетно предвидивим послом, појам „објективно“ требало би да значи „ни по бабу ни по стричевима“. Да преведем млађима: рад новинара не би требало да вам се свиђа, а још мање да вам одговара. Јер они, ако објективно раде свој посао, тражиће код свакога ко учествује у јавном животу или политичкој арени само контроверзе. Дакле оно нешто на чему могу да вам, у фигуративном смислу, поломе кичму. Илити — циљ новинарских питања је разоткривање контроверзи а не улепшавње стварности, новинар треба да тражи слабе тачке, нелогичности и злоупотребе на свим странама. Томе би требало да служе медији... Али то наравно није тако ниђе, па ни ође у нас... Част изузецима којих је заиста мало и који су готово без икаквог утицаја на јавно мњење.

А код нас обе групе медија, не сви наравно али већина, постављају сугестивна питања и подстичу наручене одговоре како би продубљивали вештачки установљене, а фактички готово непостојеће разлике. То је принцип на којем функционишу корпоративни медији. И да не буде забуне, са тим спољњим сатанама имамо проблем већ неких 20-ак година... И ту спаса нема...

И тако... Ове две медијско-пропагандне групе — не сви, али свакако већина ових тзв. независних од сваког смисла и у белим рукавицама, као и већина тзв. зависних — пуне наш медијски простор као септичку јаму. С обзиром на то да је наша септичка прилично стара и да је пражњена више пута, њена даља пропусна моћ је озбиљно доведена у питање.

За сада се тај галиматијас од дезинформација појединих медија само ужасно осећа и око нас шири своје непријатне мирисе. Једини начин да избегнемо изливање фекалија и тужбу суседа због имисије јесте да коначно престанемо да конзумирамо фекални садржај који нам сервира већина тзв. независних и зависних медија како би се производња изметних сензација смањила.

У супротном — мораћемо да ископамо преливну септичку јаму.