МАРШ КА 1. НОВЕМБРУ

Још једна ванредна колумна у којој ћу се бавити предстојећим комемортивним скупом који ће бити одржан у Новом Саду, ради одавања поште страдалима под надстрешницом неодговорне и набрекле власти - ђаво да је носи. И његови ефекти ће бити слични ефектима стразбуршке - умало не рекох хабзбуршке - резолуције, са оним старим бирократским шармом који као да нам Хабзбурзи и даље шаљу из прошлости.

Пре неки дан организован је слободарски марш у Новом Саду. „Зборовска дивизија“ продефиловала је Булеваром ослобођења постојано – још чујем како им одзвањају кораци... То вече сам био да гледам представу „Шпанска луда“ у Битеф театру, коју топло препоручујем свим учесницима тог – и сваког будућег – марша у пропаст... а и осталима, наравно. Е сад... Свакако не бих марширао у зборовској чети и да нисам био оправдано одсутан. Сматрања сам да још увек могу сам да проценим где ми је, као слободномислећем, место. Где? Како где? Па, у оваквој подели карата – нигде.

Знам да све ово што радим вреди таман колико мртвом топла реч. Али нећу одустати... Навикао сам да будем у мањини и то ми не смета – ни најмање. Дакле, надобудни представници власти и даље изазивају све који нису са њима у колу заведених и поткупљених. Неодољиво ме подсећају на тореадоре који црвеним чаршафом маме нове протестне импровизације супротне стране.

Дотле, овај други ован на брвну, прилично наивно, наседа на провокације и пристаје да га преводе жедног преко воде. Као да тај филм није већ ко зна колико пута пуштан на избушеном политичком платну... Опет морам да се оградим и поручим младима (рецимо до 30 година) да их свим срцем подржавам. Њиховој младости пристаје бунт и непослушност. Мада мислим да некад није лоше, ако не послушати – а онда макар чути шта мисле неки који су кроз све ово више пута прошли... али добро. Исход се свакако не би променио. А старији ми дефинитивно изгледају као безнадежан случај – на обе стране, да не буде забуне.

И тако... слушам свакодневно како се ближи по ко зна који „дан Д“ у историји модерне (а толико демоде) Србије.
Шта ће се то десити најављеног 1. новембра на скупу у Новом Саду? Ако буде комеморативан скуп – ништа осим масовног одавања поште, колективног жала. Надам се да ће све проћи без вувузела и високо подигнутих мобилних телефона у вис – како је, чини ми се, најављено – без тог примитивног пребројавања учесника скупа. То је ипак, по мени, непримерено. Жал се не мери на кило. То је осећање.

„А где ћеш ти бити?“ – питао ме је локални блокадер из прошлог текста.
„Како где? У својој кући, наравно, као и до сада.“
Нисам присуствовао ни једном до сада одржаном скупу и тиме се поносим. А да ли ми недостаје емпатије? Па, о томе ће судити монополисти на емпатију са обе стране. Шта год написао представљало би чист вишак у овом осетљивом тренутку, пуном негативног набоја. Да свако од нас има право да, рецимо, жали за било ким у своја четири зида... Ма јок – има да плачеш са свима нама, чује се фрустрирана мањина.
Ипак, морам да кажем да ми никада није ишло од руке изражавање личне емпатије на великим скуповима. Некако ми све то делује превише театрално и злоупотребљено до бескраја. Али и даље верујем да већина људи на скуповима тог типа има искрену емпатију према угроженима.

Такође сам сигуран да огромна већина протестних грађана не може да докучи да се њихова искрена емпатија користи за стицање политичких поена друге стране капиталистичке медаље. То је та страна која ће, кад ствар у Србији сазри, зајахати болесну рагу и наставити даље...
А народу ће остати само жал...

Откуд знам? Ех, сад...
Не смем да вам кажем.
О томе ћу ако ме приведу на информативни разговор са чуваром светског поретка.