УПОТРЕБНА ДОЗВОЛА

Срећна Нова свима којима нисам упутио честитку путем СМС-а или Вибера. Прескочићу стереотипне жеље као нешто што ме ужасно нервира. Сви ти изливи куртоазије нису ништа друго до обичног испуњавања форме, која се, одвајкада, подразумева. Ја вам желим да нађете себе, да будете храбри, да слободно кажете оно што заиста мислите, ма колико се то разликовало од онога што мисли упросечена околина. Све то је један од предуслова менталног здравља... шта ћете више?

Прођоше новогодишњи празници и дани поезије, господо драга. Време је да се вратимо у прозно-колумнистичку реалност. Биће песама још, то је сасвим сигурно, али сад ваља наставити пуцати по бесмислу које нас окружује и које се, наравно, није утопило у лепим жељама које смо једни другима у овим данима даровали. Дабоме... жеље остају на дну флаше шампањца, а ми настављамо даље, узводно... све чекајући да блокадери објаве шта тачно мисле под „победом“, чини ми се, 17.01... Жив нисам да чујем. А верујем и велики део опозиционих партија.

С обзиром да сам већи део ове празничне грознице провео у кући, мало времена сам одвојио и за поглед кроз мој прозор у свет од 49 инча. Ове године је, чини ми се, као никада до сада, на појединим медијима провејавао влажан сан о томе како ће ово бити година у којој ће доћи до промене система вредности, илити до преокрета на наредним изборима. Надам се да се неће све окренути наглавачке. Па зар већ није? Мислим да није. У нашој Дембелији је све на свом месту, баш тамо где треба да буде. Где смо и навикли. Како оно кажу, да је боље, не би ваљало. Мислим да се не бисмо снашли да нам једно јутро осване Швајцарска, обећана још давних 90-их. За блокадере то је период пре нове ере.

Шта ја мислим о том влажном сну који преовлађује у опозиционо (дез)оријентисаном грађанству? Мислим да ће све остати у фази идејног пројекта, нажалост. У пренесеном значењу следи да та оптимистична екипа очигледно не схвата да је још добрано далеко од редовног пројекта, а остале фазе у градњи здравог друштва и институција нису ни на видику. Јер, у тренутном светском поретку дозволу за градњу даје међународска (нисам погрешио) заједница, која је тотално одрођена од природе и друштва. Управо та сподоба треба да измери на кантару шта добија, а шта губи од изградње тог, како га оптимисти зову, новог система вредности.

Занима ме, као милиониту рупу на свирали, која ипак свира мелодије жељне слободе и вечитих промена, чему се надају ове стотине хиљада оптимистичних рупа на истој свирали испред мене? Подршка од међународске заједнице још увек изостаје. Тој заједници, чини ми се, више одговара тренутно стање и немају намеру да га мењају. Али оно што је још важније, огроман број опозиционих сатрапа то знају и једва чекају да подметну ногу једни другима ради опстанка постојећег стања. Чини ми се да ће ту најдебљи крај извући тзв. студентска листа.

Један друг ме је пре пар дана питао како могу бити тако сигуран да ништа не може да се промени без спољне подршке. Незадовољство је огромно, вели он, може свашта да се деси.
Не спорим да је то могуће. За тако нешто неопходно је прегрмети амортизовање незадовољства које свака власт врло вешто спроводи добрим старим финансијским триковима. Те да после, с правом незадовољни грађани, крену у јуриш на биралишта са оловкама у рукама у огромном броју.
Друг ми на то вели: и десе се политичке промене без спољне подршке. Ето... И шта онда?
Ништа. Тада на лице места излази комисија међународске заједнице као надзорни орган и врши технички преглед затеченог стања бесправно изграђеног система у којем институције раде свој посао.

И?

Установљава да није добијена грађевинска дозвола за изградњу таквог система изграђеног на парц. бр. бб, укупне површине 88.499 км² уписане у Лн ЕУ, ПОТЕС: Зап. Балкан, ОБЈЕКАТ: ДОС 2.
И?

Шта и...

Власт пада, све остаје исто...

Нови систем не добија употребну дозволу.

Ето.
 

« Претходни

Почетна

Наредни »

Пратите ме на Facebook-у

Пратите ме на Instagram-у