ЖИВОТ И ЈА
Још ме памти шором среда,
Прашио сам све одреда,
Од бабине машине нове,
Коштала је силне лове.
Била је то риђа права,
И сада ме хвата страва,
Кад наточим добру нафту,
Па узјашим главну штрафту.
Сви ме гледе па се јеже,
Ал' на крају ипак беже,
Јер се са мном није могло,
Нити лепо, нити строго.
Била је то глава луда,
Правила је разна чуда,
Родитеље нисам слушо,
Што не ваља, радо кушо.
Сваки савет мимоишо,
Као с' ума да сам сишо,
Нисам ваљо у свом рају,
Терао сам према крају.
Јашио сам живот лако,
Смеј'о му се само тако,
Петом сам га у слабине,
Изврдао све кривине.
Али живот није шала,
Схватила је моја глава,
Када сам са њега тресно,
Опсовао сам га бесно.
Закувао ми је игру,
Завртео као чигру,
Још ми се у глави врти,
Окреће ме буре смрти.
И, сав збуњен, рекох себи:
"Е, деране, благо теби!
Ако ти сад није јасно,
После може бити касно."
Стиже рачун – штета мала,
Ја се мислим, Богу хвала,
И признао сву кривицу,
С благим осмехом на лицу.
Решио сам све да платим,
И успео да се вратим.
Сад мудрији живот водим,
Не јашим га, поред ходим.
Док промишљам себи дане,
Сећања ми душу хране,
Идем само ладовином,
У походу за суштином.
Коментари
Постави коментар