ХЛАД

Рођен у хладу под храстом и брезом,
Одело живота сам носио лако...
По сопственој мустри, сопствени крој,
Захвалан вечно њему и њој... 

 

 

 

 

 

 

 

 

Одрастох у сенци најлепшег пара,
У чаробној башти шарених мириса...
Кроз сећања помаља Славујев пој,
Захвалан вечно њему и њој...

Загрљај њихов се пружа као мост,
Са њега сагледах све своје дилеме...
Под њиме протиче и живот мој,
Захвалан вечно њему и њој... 

Његова снага и њена нежност,
Помирише у мени крајности све...
Изађох из хлада и постах свој,
Захвалан вечно њему и њој...

Хлад је под њима све мањи и мањи,
У крошње лагано улази јесен...
И наноси жуту ко нови слој,
Мало по њему, мало по њој...

И мене начиње времена зуб,
Зелена још увек превладава сликом...
Ал’ душа се каткад у прошлост још врати,
Захвалан вечно мами и тати...

Време откуцава сваки тренутак,
Пролазност тихо дође по своје...
Бићете увек у мојој бајци,
Захвалан вечно оцу и мајци...