ХЛАД
Рођен у хладу под храстом и брезом, Одело живота сам носио лако... По сопственој мустри, сопствени крој, Захвалан вечно њему и њој... Одрастох у сенци најлепшег пара, У чаробној башти шарених мириса... Кроз сећања помаља Славујев пој, Захвалан вечно њему и њој... Загрљај њихов се пружа као мост, Са њега сагледах све своје дилеме... Под њиме протиче и живот мој, Захвалан вечно њему и њој... Његова снага и њена нежност, Помирише у мени крајности све... Изађох из хлада и постах свој, Захвалан вечно њему и њој... Хлад је под њима све мањи и мањи, У крошње лагано улази јесен... И наноси жуту ко нови слој, Мало по њему, мало по њој... И мене начиње времена зуб, Зелена још увек превладава сликом... Ал’ душа се каткад у прошлост још врати, Захвалан вечно мами и тати... Време откуцава сваки тренутак, Пролазност тихо дође по своје... Бићете увек у мојој бајци, Захвалан вечно оцу и мајци...