НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

УПОЗОРЕЊЕ: Текст опасан за оне који живе од илузија. Претходну колумну пресекох на најзанимљивијем делу. Или је то неко други учинио? Било како било, написаћу све што сам мислио, па макар ме ови сатрапи са блогер платформе због тога убудуће цензурисали. Јер, нико не воли кад гађаш ка центру проблема, а посебно контролори јавног мњења. То је једна депонија информација и ваљало би да тако и остане. Ко ће у том пласту сена наћи иглу, баш ме живо занима... нико, наравно. Али ваља нам трагати, колико год се то светским чуварима истине не свиђало. Мој утицај је засад неприметан, пролазим испод свих радара. Али како читаност расте, са њом долази и цензура. Добро је да је тако... Али о томе ћу у неком од наредних текстова. Но, да наставим где сам прошли пут стао. Питао сам Chat ко беше онај са црном капуљачом? Да ли му актуелна власт више одговара од нове конкуренције у виду студентске листе? Ево његовог одговора: „ОНАЈ СА КАПУЉАЧОМ: – не пише изборне резултате, – не командује партијама директ...

Од силне знатижеље упитах залудни Chat шта мисли о опозицији серпској и зашто иста годинама не успева да угрози власт. Ево његовог одговора, од речи до речи: „1. Фрагментисаност и сујете – опозиција се дели на превише колона, често због личних амбиција лидера. Уместо да се договоре око минимума заједничког деловања, троше енергију на међусобна надметања. 2. Недостатак јасне алтернативе – многи бирачи не виде у опозицији јасан план шта би било после власти СНС-а. Критике постоје, али нема увек убедљиве слике другачије Србије. 3. Институционална неравноправност – власт контролише већину медија, ресурсе државе, па опозиција тешко долази до бирача изван свог језгра. 4. Слабо поверење грађана – део људи сматра да су опозициони лидери ‘стара лица’ или да су и они део проблема, док нови тешко излазе у први план. 5. Пасивност бирача – апстиненција је огромна, многи су резигнирани и не верују да избори било шта мењају. То највише штети опозицији, јер власт има дисциплиновану базу. 6. Спољни фак...

Наредним карактерима покушаћу да допричам претходну колумну и свој доживљај прошлонедељног преизборног наступа непостојеће студентске листе на још нерасписаним изборима. Може ли конфузније? Увек може... Е овако, мене је скуп на Тргу слободе подсетио на тек основани музички бенд, што би се рекло бенд у повоју. Имају талента за музицирање, али немају ваљане текстописце. Такође, код њих се, више него очигледно, осети недостатак фронтмена. За мој укус мало превише инструктора за један бенд који жели да се пропне на врх топ листе. Добро де… власт је заиста очајна. Али, по мени, још од давне 2016. године, рецимо. Али тада нисмо имали блокаде, озбиљне покрете и преокрете… некако се све одигравало као под тоталном анестезијом. Као да чујем ове са скупа како ми веле: пролази анестезија, наступа буђење пацијента. Ако вам затребам, јавите се, пошто видим да вам фали креативности. А ко нам је дао ту анестезију, питам вас? Међународска (нисам погрешио) заједница, ето ко. Мени изгледа да су спремили...

Прошли викенд одржан је скуп на Тргу слободе у Новом Саду на којем су студенти у блокади покушали да објасне шта значи „победа“. Део директног преноса моја маленкост је одгледала на 49 инча. Да ли су студенти успели жељено да објасне широким народним масама? По реакцијама и еуфорији оних што су били пред бином рекло би се да јесу. Да не буде да само критикујем све што изађе из пленумске кухиње, овог пута је било и позитивних ствари. Оно што свакако поздрављам јесте да је скуп одржан на тргу, а не на некој од прометнијих раскрсница, те није ометао оне који мисле другачије, што је озбиљан корак напред у односу на досадашњу праксу.  У драматуршком смислу поменути скуп је, чини ми се, испунио очекивања. Већина говорника је успевала да задржи пажњу посетилаца по прилично хладном времену, упркос томе што су износили приче које се врте деценијама уназад. Прво је корупција постављена као дијагноза, а онда је са бине, преко звучника, преписана и терапија у виду Закона о лустрацији и Закона ...

Пре три дана пресекох колумну у пола како вас не бих удавио са превише карактера. У наставку ћу покушати да раставим у парампарчад намеру опозиционо-блокадерског пленума да снег претворе у нову синергијску шансу, све уз помоћ корпоративних медија. Али од те синергије, као по обичају, оста само влажан сан.  Наравно да сам својим очима видео неочишћене улице у нашем граду, као и у остатку наше Дембелије. У реду је бринути се за грађане, посебно старије, како ће проћи неочишћеним и клизавим тротоарима идући за својим обавезама. Искрено, и ја бринем свакодневно, посебно за своје родитеље. Покушавам да им олакшам пропусте градске лопатарске службе колико год могу. Али не верујем у бригу оних који пледирају да се пропну на функције са којих ће боље видети сва та неочишћена пространства снега, која су постојала и за време њиховог војводовања. Сећам се, као да је јуче било, када су нас неки од данашњих опозиционих грталица убеђивали да се снег не чисти док не престане да пада. И то је већи...

Пре пар дана нашу државу је запосела опасна неман. Искрено, не бих ни знао да нисам укључио један ТВ канал, или боље речено јендек, који се, препун измета, излио и преплавио наше јавно мњење још једном дубаром у низу. А упозоравао сам да треба ископати преливну септичку јаму, али ме нико није слушао, као по обичају. Сад је касно.  Е, у том каналу је, у само једној јутарњој емисији, гостовало неколико весника бољег сутра, тзв. најављивача вечитог пролећа. Они су пренеражено лупетали о томе како су нам градови и неки окрузи оковани, посебно наша престоница ужаса Београд, како га они доживљавају у последњих десетак година. Дакле, окови, окупација, насиље су били неки од термина које су заумни гости јутарњег бесмисла испаљивали као гасове кроз доњи отвор. Нисам придавао посебну пажњу тим престрашеним ликовима окупираних умова све док нису рекли да свако кроз свој прозор може да види последице необрачунавања наше власти са том немани. Одмах сам отишао до прозора у страху да ћу у свом кв...

Срећна Нова свима којима нисам упутио честитку путем СМС-а или Вибера. Прескочићу стереотипне жеље као нешто што ме ужасно нервира. Сви ти изливи куртоазије нису ништа друго до обичног испуњавања форме, која се, одвајкада, подразумева. Ја вам желим да нађете себе, да будете храбри, да слободно кажете оно што заиста мислите, ма колико се то разликовало од онога што мисли упросечена околина. Све то је један од предуслова менталног здравља... шта ћете више? Прођоше новогодишњи празници и дани поезије, господо драга. Време је да се вратимо у прозно-колумнистичку реалност. Биће песама још, то је сасвим сигурно, али сад ваља наставити пуцати по бесмислу које нас окружује и које се, наравно, није утопило у лепим жељама које смо једни другима у овим данима даровали. Дабоме... жеље остају на дну флаше шампањца, а ми настављамо даље, узводно... све чекајући да блокадери објаве шта тачно мисле под „победом“, чини ми се, 17.01... Жив нисам да чујем. А верујем и велики део опозиционих партија. С об...

Још ме памти шором среда, Прашио сам све одреда, Од бабине машине нове, Коштала је силне лове.         Била је то риђа права, И сада ме хвата страва, Кад наточим добру нафту, Па узјашим главну штрафту. Сви ме гледе па се јеже, Ал' на крају ипак беже, Јер се са мном није могло, Нити лепо, нити строго. Била је то глава луда, Правила је разна чуда, Родитеље нисам слушо, Што не ваља, радо кушо. Сваки савет мимоишо, Као с' ума да сам сишо, Нисам ваљо у свом рају, Терао сам према крају. Јашио сам живот лако, Смеј'о му се само тако, Петом сам га у слабине, Изврдао све кривине. Али живот није шала, Схватила је моја глава, Када сам са њега тресно, Опсовао сам га бесно. Закувао ми је игру, Завртео као чигру, Још ми се у глави врти, Окреће ме буре смрти. И, сав збуњен, рекох себи: "Е, деране, благо теби! Ако ти сад није јасно, После може бити касно." Стиже рачун – штета мала, Ја се мислим, Богу хвала, И признао сву кривицу, С благим осмехом на лицу. Решио сам све да платим, ...

Рођен у хладу под храстом и брезом, Одело живота сам носио лако... По сопственој мустри, сопствени крој, Захвалан вечно њему и њој...                  Одрастох у сенци најлепшег пара, У чаробној башти шарених мириса... Кроз сећања помаља Славујев пој, Захвалан вечно њему и њој... Загрљај њихов се пружа као мост, Са њега сагледах све своје дилеме... Под њиме протиче и живот мој, Захвалан вечно њему и њој...  Његова снага и њена нежност, Помирише у мени крајности све... Изађох из хлада и постах свој, Захвалан вечно њему и њој... Хлад је под њима све мањи и мањи, У крошње лагано улази јесен... И наноси жуту ко нови слој, Мало по њему, мало по њој... И мене начиње времена зуб, Зелена још увек превладава сликом... Ал’ душа се каткад у прошлост још врати, Захвалан вечно мами и тати... Време откуцава сваки тренутак, Пролазност тихо дође по своје... Бићете увек у мојој бајци, Захвалан вечно оцу и мајци...