(З)ГРТАЛИЦА 2

Пре три дана пресекох колумну у пола како вас не бих удавио са превише карактера. У наставку ћу покушати да раставим у парампарчад намеру опозиционо-блокадерског пленума да снег претворе у нову синергијску шансу, све уз помоћ корпоративних медија. Али од те синергије, као по обичају, оста само влажан сан. 

Наравно да сам својим очима видео неочишћене улице у нашем граду, као и у остатку наше Дембелије. У реду је бринути се за грађане, посебно старије, како ће проћи неочишћеним и клизавим тротоарима идући за својим обавезама. Искрено, и ја бринем свакодневно, посебно за своје родитеље. Покушавам да им олакшам пропусте градске лопатарске службе колико год могу. Али не верујем у бригу оних који пледирају да се пропну на функције са којих ће боље видети сва та неочишћена пространства снега, која су постојала и за време њиховог војводовања.
Сећам се, као да је јуче било, када су нас неки од данашњих опозиционих грталица убеђивали да се снег не чисти док не престане да пада. И то је већина глатко прогутала, наравно. Срећа па снег тада није падао у дужем континуитету. А шта би било да је падао две недеље, рецимо? Ех... Стигао би до другог спрата. Ја бих се опет извукао јер сам на трећем...

И тако... ови безидејни и некреативни уредници медијске септичке јаме треба снег у звезде да кују јер им је у протеклих неколико дана, ни крив ни дужан, попунио програм. Ево, већ чујем злобнике како вичу: није нам снег крив, већ ови што га не чисте. Ето, не вреди. Ја покушавам да укажем на неке слојеве који се налазе испод беле површине, али узалуд... Не знам како допрети до окованих умова којима је снег представљен као окупатор и само чекају следећу команду: „Лопате на готовс, јуриш на снег, браћо, до истребљења последњег снешка...“

Није тешко доконати да имамо далеко озбиљнијег непријатеља од сиротог снега, и ових што га тренутно не чисте, као и ових што га нису чистили пре 15, 20 и више година. Да, добро сте закључили, ти непријатељи нису ни Вучић ни Ђилас. Штавише, све сам склонији да помислим да нас они можда и заједнички штите од те све видљивије немани која гута све пред собом. О томе ћу у неком од наредних текстова, то је посебна тема. Ако ме Амери пре тога не покупе као џак кромпира. Шта вам је? Видите да не одустају од увођења демократије по свету. Каква дубара... Многима ће бити уведена демократија пре струје. Што се чудите? И код нас има таквих случајева. Да ли смо ми заиста у 21. веку или нас само успешно лажу... Ако... живео плурализам у мраку...

Али вратимо се још мало на нашу зимску идилу. Код нас и зимске чаролије одишу смрдљивом кампањом. Власт је грталице паркирала у гараже, а опозиција (з)грталице за мобилизацију испраних умова истерала на улице.
Просто невероватно како је снег, макар и на трен, успео да уједини нашу вечито разједињену опозицију. Чини ми се, када би падао 365 дана у години, да би опција коју из милоште зовем „против сам, бољи и поштенији од њих, мајке ми“ победила на наредним изборима. Али ето, сунце је осујетило план појединих опозиционих лезилебовића.
Дефинитивно је снег читавих недељу дана био уједињујући фактор...
А онда се проби сунце кроз облаке густе,
И отопи опозиционо-блокадерске снове пусте...
Сунце ти жарено...

Наравоученије:

Не требају нама грталице за чишћење снега, он ће се јадан сам отопити и отићи у средиште земље, ка суштини.

Нама требају грталице за чишћење ума... целом човечанству...

Снег се скоро отопио, али (з)грталице за скупљање гласова лаковерних бирача и даље раде пуном паром – на обе стране.

« Претходни
Почетна
Наредни »

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

КРОЗ ДРАГИ КАМЕН

Слика
"Шпанија? Грчка? Египат? Италија? Турска? Ма не… Дилема је кратко трајала. Идемо у Требиње, драга. Срце је утрло пут." Зашто баш Требиње? Због природних лепота? Медитеранске климе…? Да. Због близине мора? И то. Због добрих духова? Историје? Јована Дучића – песника? Да… Јака духовна спирала која ме повезује са карактером тог краја, толико да га осећам својим.  Смештени смо између Леутара и Херцеговачке Грачанице – у којој почива Јован Дучић. Будим се и осетим "Јутра са Леутара"… У сненој тишини промичу Дучићеве филозофске мисли, поруке и поуке. Толико су јасне у сваком јутру, као први трагови на целцу. Шетамо улицама вијугавим и уским – к’о планинске стазе. Питамо се – шта ли крију, кад су такве? Нестају пред нашим погледима – као испрекидане мисли. И што дуже идемо – и тајна узмиче. Та тајна се не може лако објаснити. То су векови. Свако парче времена делује страшно безначајно – а опет чини битну грађу приче. Ходамо од камена до камена… то су тачке одредишта. Камен ...
Прочитајте цео текст »

КАЛУП

Слика
Опште-друштвено прихваћени оквир понашања. Не дира оног ко га не поштује — само га суптилно изопшти из социјалне заједнице, као шкарт у расход. Антагонизује непослушне — за наук поколењима. Калупа има много. Они су свуда око нас. Обликовани по стандарду већине, ваљда у сврху унификације човечанства. Подсећа на воденични камен — „пажљиво“ бди над слободом ума. Ваљда нас чува од сопственог мишљења. Често их касно уоче... Последице закаснеле „дијагнозе“ могу бити кобне. „За више информација обратите се лекару или uncle ChatGPT-jу.“ Насумично ћу, по пасусима, кренути кроз калупе које сам уочио и напустио на време... Изгледа — без већих последица.   Од — дабоме — „научи — положи — заврши — запосли се — ожени се — породи се“. Жена, наравно. А мушкарци? Ех, па, ако си прави мушкарац, знаш шта ти ваља чинити док ти жена не затрудни. Ok — и шта онда? Ништа. Ту се затвара зачарани круг. Испунио си очекивања других. Свио си гнездо. То ти је „породица“. Ма да, то је више оквир породице — рам. ...
Прочитајте цео текст »

РАСПАКИВАЊЕ

Слика
Дубоко сам ушао у двадесет осму годину. На ободима одлазеће младости враћам старе дугове, уредно и свакоме. Сакупљам делове разбијених амбиција и покушавам од њих поново да саставим целину. Не делује оптимистично... ни најмање... И онда — она — Даца... мој трон... Тог септембра 2010. године десило се чудо. Није била случајност — Бог је то уредио онако како само он то уме. Одједном се појавила и стала пред мој свет. Као награда непоколебљивом трагању за изузетним. Није било узалуд, помислих... Она је тај редак примерак који сам упорно тражио... Моја мала награда за стрпљење у самоћи.  Чекао сам тај воз доста дуго, од тренутка кад сам схватио да живот не желим више да трошим као ситниш. Да, баш тако... Нисам више могао кроз те пустоловине да протичем сам... И тог тренутка стиже Даца, улива се у мене као притока, несебична, пуна живота, спремна да даље течемо заједно. Друг је био посредник наше уводне приче. Било је то прво поглавље романа који се још увек пише... и тако ће бити док м...
Прочитајте цео текст »

"ДАЉЕ НЕЋЕШ МОЋИ"

Слика
Пленуми, мега пленуми, захтеви, блокаде, нутела... Шта је ово? Звучи као „провокација“... не... Ово је само покушај да спасем што се спасти може. Предуго све ово траје да бих могао да поверујем у „спонтаност“ целог процеса. Прво, не могу да замислим ни два Србина да се сложе око неког питања. Ако се и договоре, то не траје дуже од пар дана... договор, по правилу, пуца. Али неколико месеци? Јако тешко. Ко је могао да замисли да факултети неће радити месецима? Сигуран сам да је „Неко“ могао... Од средине марта се јасно видело да се протестни пламен нагло гаси. Али ето, неколико искри је наставило процес у целој земљи. То је јасан потпис „великог брата“ (у даљем тексту ВБ). Одржавање „имагинаријума“ – џепова незадовољства. Даље, јединство око „несувислих захтева“. Нико не зна имена и презимена људи који су формулисали „студентске“ захтеве. Које је то ванинституционално тело предложило захтеве ванинституционалном пленуму? Један од њих је био, парафразирам: „објављивање документације о реко...
Прочитајте цео текст »

ПРЕКО ЗВЕЗДА ДО ТРЊА

Слика
Ево, већ чујем општенародна саблажњавања: „Који је овом ђаво? Одакле му овај наслов? Шта ли му ово значи? Да ли је пролупао?“ Е па, овако: Кад читам данашње медијске садржаје или их конзумирам преко телевизора, све се своди на исто — сви јуре неке рејтинге: гледаност, читаност, и, како млади кажу, „клик“. А шта ми то гледамо, читамо, кликћемо? Па, „оно што нам се сервира“. А где је ту истина? „Пронађи је сам... Можда и не постоји... Или је у уху слушача?“ А објективност? „Ма, ајде, молим те... Каква објективност?“ Само наслови, бомбастичне вести, запаљива реторика и приземна терминологија. Нисам сигуран да у нашој земљи постоји и један медиј који нема таблоидне призвуке. „Једноставно, таблоидна пикантерија најлакше проналази пут до већине конзумената свих врста медија.“ А истина? „Хмм... Нема је, само њене варијанте... Истина је само перцепција  —  односно тумачење информација добијених чулима...“ Из наведеног произлази да објективност и не постоји, јер је перцепција као таква...
Прочитајте цео текст »