"ДАЉЕ НЕЋЕШ МОЋИ"

Пленуми, мега пленуми, захтеви, блокаде, нутела... Шта је ово? Звучи као „провокација“... не... Ово је само покушај да спасем што се спасти може.

Предуго све ово траје да бих могао да поверујем у „спонтаност“ целог процеса. Прво, не могу да замислим ни два Србина да се сложе око неког питања. Ако се и договоре, то не траје дуже од пар дана... договор, по правилу, пуца. Али неколико месеци? Јако тешко. Ко је могао да замисли да факултети неће радити месецима? Сигуран сам да је „Неко“ могао...

Од средине марта се јасно видело да се протестни пламен нагло гаси. Али ето, неколико искри је наставило процес у целој земљи. То је јасан потпис „великог брата“ (у даљем тексту ВБ). Одржавање „имагинаријума“ – џепова незадовољства.

Даље, јединство око „несувислих захтева“. Нико не зна имена и презимена људи који су формулисали „студентске“ захтеве. Које је то ванинституционално тело предложило захтеве ванинституционалном пленуму? Један од њих је био, парафразирам: „објављивање документације о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду и утврђивање одговорности за пад надстрешнице“. 

Захтеви који се постављају морају бити „испуњиви“. У супротном су „неозбиљни“.

Утврђивање одговорности је дуг и исцрпан процес, који ће трајати годинама. А шта до тада? Блокада? Циљ је очигледан: „Што безумније – то боље“. „ВБ“ и даље ради за послушну власт, али је с друге стране и опомиње... Сви заједно можете под слоган: „Да Србија стане, за нашу децу.“ Кужите?

Наравно да имам разумевања за студенте. И младе уопште. Сматрам да је огромна већина честитих намера, али ипак обманута. „Неко“ је веома успешно злоупотребио њихов бунт, гнев и оправдано незадовољство. 

Они су свакако нешто највредније што једна земља може да има. Али мислим само на младе до 25, евентуално 30 година. Они још чекају свој воз. Мало су нервозни што касни... промењен ред вожње помутио је њихове планове. А шта раде старији? И они чекају исти „воз“, али на „погрешној станици“.

Да је један од захтева био „промена изборног закона“, могао бих поверовати да све ово воде студенти уз подршку својих професора. Пропорционални изборни систем замењен већинским – представљао би корак ка демократизацији читавог поретка. Тиме би васкрсла „контролна функција Народне скупштине“. Непостојање таквог захтева – чак ни приче о њему – јасно указује на озбиљну игру од стране „großer bruder“, која треба да обезбеди status quo – шта год да се деси.

Зато предлажем „тишину“. Јер „тишина“ свакоме даје могућност да мало застане, размисли и у литератури, квалитетном културном садржају и конструктивном разговору покуша да пронађе одговоре на питања која нам свима одвајкада загорчавају живот. Бука, протести, зборови, блокаде и разне друге „параде карневалског типа“, уз вриштећу безидејност – само су параван иза ког се крије нешто што се зове „очување континуитета досадашње чабар политике“.

За слободу се не бори у чопору. Из „чопора“ допире „неартикулисана бука“, чија је судбина записана на дну „амбиса сваког покушаја револуције“. Јер праве револуције и не постоје, постоје само покушаји, илити „недовршене револуције“.

Слобода је у појединцима. Да, слобода је у теби. И ако је осећаш у „тишини“, када си сам – не усамљен, него сам са собом и у својим мислима – онда си ти слободан човек.

Свак’ од нас се бори за своје „парче хлеба и неба“, за своје „парче слободе“. Када свако од нас освоји по једно „парче слободе“, сви заједно добијамо онолико слободе колико нас укупно има.

А досадашња протестна бука пред институцијама очигледно не производи жељени ефекат. Очигледно, једино што „чопор“ може да произведе - осим нестабилности коју прижељкује „ВБ“ - јесте ехо неартикулисаних захтева – права какофонија.

И тако, из дана у дан, из „блокаде“ у „блокаду“, крени-стани... Простор се даје „безумљу“ на обе стране. Истовремено, свему што је конструктивно, врата се затварају. Савезника нема, осим за пут у пропаст...

Још један дан... Поподневне гужве у саобраћају... Кренуо сам колима да обавим нешто у граду... Приближавам се раскрсници која је на стотинак метара од моје улице... Музика трешти са огромних звучника... У тренутку се сетих да је најављена „блокада“ те раскрснице...

Полако прилазим колима и питам се: „Ко то тамо пева?“ – гледајући у правцу бине.

Један чича у позним шездесетим, као симбол прошлих неуспеха и гарант будућих – са високо подигнутом десном руком – на челу студентске блокаде гласно поручује:

„Даље нећеш моћи.“