НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

Пре пар дана уђох у локалну биртију да попијем кафу и мало опустим мождане струне. Чим сам сео за сто, одмах спазих да су сви локалци на својим местима, од мог блокадера до конобара, а на ТВ-у слободна телевизија приповеда о вечитој теми независности медија. У поменутој емисији провејавали су и просери појединих опозиционих муфтара, које се увек нађу у близини да се очешу о рејтингашку тему као свиња о трабант.  У локалу мук. Сви блену у ТВ, слушају и гледају персоне које дробе о угрожености некакве независности медија. Толика пажња је била усмерена ка задатој теми да им је и моје суптилно сркање кафе ишло на нерве. А није да нисам намерно сркао. Зашто? Како зашто... па да бих прекинуо ту неприродну тишину, насталу из забринутости шта ћемо ми јадни када нам укину независност. Блокадер ме пита: „Блогеру, шта ти мислиш о независности медија?“ Е, мој ти. Независност и медији су као дупе и милиброт. Супротности које се не привлаче, напротив, већ с гнушањем једна другу одбијају. Они су ...

Отворен кофер лежи на сред собе... као неман разваљених чељусти зури у тебе. А ти размишљаш да ли ћеш икада моћи да изађеш из њега, ако му сад дозволиш да те прогута... како тебе, тако и све оно што носиш у себи. Сам си решио да кренеш стомаком за хлебом и то је твој крст који мораш сам да носиш. Донео си одлуку и сам себи је детаљно образложио што је најважније... за сада.  Кофер је спакован, затворен и ти си отишао са својом сапутницом у бољу будућност. Пут ка бољем систему поплочан је добрим намерама. Мира више нема, он је на дну кофера. А изван њега је бука, хаос и грабеж за све оно безбожно... за материјално. За онлајн срећу у породичном паковању. Прошле су силне године, а из кофера полако излазе духови и ређају проблеме један за другим, које само ти видиш и чујеш. Неизбрисиви трагови које си као дете направио постају твој сопствени терет и непресушни извор жеља. Прва, да ти деца и унуци осете твој родни крај и твоју Србију као своју домовину. Да осете српски језик као матерњи...

Још увек се броје гласови и силне неправилности након одржаних локалних избора, али се већ сад може констатовати следеће: по ко зна који пут се просула реалност као хладна вода по усијаним главама и нереалним надама и очекивањима. А зашто је томе тако? Зашто су главе усијане? Зато што се тако лакше манипулише свеукупном ситуацијом у земљи и свету. Људи сами пристају на наметнута решења да се не би мучили тражећи нова. То је стари трик који лако пролази код огромне већине, зато што иста та већина кроз живот пролази као кроз вашар. Претходна искуства нас ништа нису научила, и зато се и даље залећемо у зид, све у нади да ћемо га овај пут некако оборити, или барем заљуљати. Али не иде то тако. Зид је све већи и чвршћи ( не мислим на власт ), а наде за његово рушење су такође све веће — што је директно пропорционално. Да, једном ће свакако доћи до промене, јер је власт као јогурт – има рок трајања. Ове прозападне имају више адитива, па им је рок нешто дужи, али и он једном истекне. После до...

Искористићу предизборну тишину да дам својој инспирацији мало више слободе.  Прошли викенд сам са својом лепшом четвртином погледао представу „Моје позориште“ Бориса Лијешевића. Представа ме је, мада сам био упознат са темом, ипак затекла недовољно спремног. То је комад о слушању самог себе, суочавања са собом, својим жељама, даром, реалношћу. Заправо, суочавање са највећим изазовом — сопственим одразом у огледалу, који те збуњено посматра. Кад не знамо шта нам тачно недостаје и због чега осећамо било какву нелагоду и тескобу, углавном је разлог управо неспремност да саслушамо себе. О тој теми сам писао у тексту „Тишина“ пре две недеље. Међутим, толико је представа инспиративна да морам истој теми поклонити још неколико редова. Иначе, питање отворености, искрености и суочавања са собом неисцрпна је тема. Она се не може затворити. То је вечни ток ка ушћу. Субота, Атеље 212, представа „Моје позориште“, текст и режија Борис Лијешевић. Комад за који, поред зрелости и позоришног дара, т...

Чујем у предворју свесрпске вечите наде без покрића звоно које најављује спас после наредних локалних избора. Обе стране најављују победе, власт 10:0, а друга страна, чини ми се, има нешто скромнију прогнозу. Или, боље речено, друге стране, јер изборних листа које се супротстављају свемогућој има више.  А шта ја мислим о томе? Свашта. Прво да су то најобичнији локални, да не кажем канализациони, избори. На њима се одлучује чија ће улица у наредне четири године јаче да светли. У ком крају ће приљежније бити чишћене каке од паса луталица, али и оних размажених пуфница чијим газдама је испод части да се сагињу над минулим радом својих размажених чупаваца. Има ту још доста надлежности, наравно, и силних привилегија око којих вреди ломити копља са тренутним носиоцима истих, који их црпе, рекао бих, непримерено дуго. То је логика лешинара који наслућују туђу пропаст, предосећајући истовремено сопствени успех. То свитање у мраку је заправо зора чије сунце греје само појединце у седлу, али...

Безумља је пуна капа. Разум иде с друге стране, Колона с погледом ка доле, Као да иду на покајање. Угнездише мисли своје, Како један, тако сви, У колони верно стоје — Бесмисао… то смо ми. Сви иду ка циљу истом, Грицкају остатке наде, Далека срећа тамо блиста… Ој, Господе, шта нам раде. Осмех правде у даљини Путању им јасну црта, Сија као на месечини, Држе се сви њеног пута. Правда им је сад на корак, Прилазе јој с пуно буке, Она узмиче уз осмех горак, И збуњена шири руке. Све што је вредно, чисто Остаће на вечном путу. Она не суди — она мери, Правда није у капуту.    

Прошли текст је већини читалаца остао као кнедла у грлу. Део њих ми је написао да нам данас, више него икад, треба оптимизам, а не „Мрак на крају тунела“. Писали су да не гасим светло већ да људима дам наду пред историјске локалне изборе. Заиста не видим никакав значај у предстојећим изборима а посебно не историјски. Увек пишем оно што мислим, свестан да се то већини неће допасти. Ту и тамо ме неко пљуцне, али ништа страшно. Пљуцкам и ја. Моја анализа тунела без светла је код публике прошла као онај проблем који стално гурамо под тепих у нади да ће га неко други решити. А неће, само ће постати већи и тежи за варење. Али кога то занима? Ми смо ту да решавамо велике светске проблеме и сукобе, не наше локалне политичке развалине. Таман посла да се неко ухвати проблема за који је заиста надлежан и да га почне решавати. Зашто би? Није човек ту да решава наслеђене проблеме, већ да их пренесе даље својим наследницима, па нек се они млате с њима. И тако с колена на колено. Пре око два месеца с...