„ГОТОВ ЈЕ ДОРУЧАК“

Мркли мрак... Скоро да прст пред оком не могу да видим. Ни месечина ни ведро звездано небо не помажу много. Готово да се ништа не види под густим крошњама дрвореда који се налазе с обе стране мени познате улице... најдуже улице коју памтим. Не види јој се крај као прузи у равници. А куће све једнаке, поређане једна до друге... у том мрклом мраку видим само обрисе њихових кровова.

Кренуо сам с чврстом намером да је пређем целу. Дуго нисам пролазио туда. Нисам био сигуран да ли је то улица из мојих најлепших сећања... она којом сам пролазио много пута. Улица на самом крају моје паланке у којој сам се родио... недалеко од пруге којом већ деценијама не иду возови. Она је део мене и моје прошлости која је као прах посута по њеним недрима, на која ме увек оберучке прими као свог.

И тако... Крећем се час полако, час толико убрзаним кораком као да негде добрано касним. Нисам знао, у тој журби и магновењу, за којом сам то жељом тако смерно кренуо. Као ни колико је изгледно да ћу до ње стићи, јер не знам колико је далеко од мене. Да, то су те жеље које као да неко спусти пред нас, да нам буде вољу и дају смисао нашем постојању...

Ходајући кроз улицу и време, одједном ми се указала нада за избављење из учмалости... Или је то најобичније бежање из бесмисла у правцу нечега што се зове слобода... Мало њих смеју сами да крену у такав поход, потпуно неизвестан... Обично су то велике групе људи које, и ако дођу до циља надомак саме слободе, не могу да стигну до њене суштине... Халапљиво испруже хиљаде руку и искидају је у најситније комаде до њеног потпуног нестанка... Зато сам се ја одважио да, у поход на слободу која ми се указала на безбедној удаљености од већине неодлучних, кренем потпуно сам... а другима ћу, ако у својој намери успем, радо објаснити пут којим треба да иду...

Мада сам изгубио временску оријентацију, а сат нисам понео, рекао бих да се крећем сигурно више од пола сата. Можда то ипак није та улица из мојих сећања, она којом сам много пута пролазио. Ако јесте, онда је сада много дужа него пре. Да ли су је моје мисли продужиле, дајући тиме на значају жељи ка којој идем... чинећи је далеком и тешко достижном? Не знам...

Већ сам се питао има ли краја овој бестрагији? Постало је прекасно за одустајање и постављање питања о смислу похода у који сам кренуо. Чини ми се као да идем туђим корацима а све време осећам да неко иза мене иде мојим, пратећи ме у стопу. Изгледа ми да нисам једини који се усудио на овај корак. Да ли иде као ја за постављеним циљем, или се решио на бежање од извесности... од самог себе...

Тишина је и даље присутна, а ноћ као да је одложила свитање, да ли да би мени отежала кретање ка слободи или да тај мој донкихотовски поход остави у тајности своје дубоке таме... Нисам више сигуран. Али знам да сам сваким кораком осећао као да сам све даље од почетка и од краја пута... као да идем у дубину. Као да ме је неко намерно упутио улицом која нема краја. Неко изгледа куша моју одлучност и издржљивост... А ја осећам да тонем, упркос чврстој намери да истрајем...

Време незаустављиво цури... Ја идем, журим, умакао сам почетку, а нигде још стигао нисам. Онај осећај да ме неко прати почео је сад и да се потврђује. Тај звук добио је своје пуно отелотворење... Кораци су били све гласнији и гласнији. Из часа у час бивали су све бржи и бржи. Ја сам покушавао да потрчим, али није ишло... Био сам већ уморан... Па да... Сад ми је јасно. Као да ми је неко, подметнувши ми добро знану улицу, понудио пут ка слободи. Али ова улица је много дужа и, чини ми се, несавладива. Њен крај можда ипак не постоји. То сам почео да схватам када су кораци који су ме уходили били сасвим близу мојих, а моји постајали све тежи и тежи, као оловни... И одједном осетих руку на свом рамену која коначно зауставља мој даљи поход, и ужасно се тргох...
Даца ме лагано додирује за раме и тихо говори: „Хајде, устани, већ трећи пут покушавам да те пробудим... Готов је доручак...“