ВЕШТАЧКИ ОПТИМИЗАМ

На ово редовно издање колумне понукао ме је један, у најмању руку, занимљив разговор... и инспиративан... који је изазван мојим претходним текстом. Али, пре него што кренем са овом колумном, морам да кажем да ни за јоту не одустајем од онога што сам натруковао у прошлом издању... ни по цену да ме притисне Титина милиција.

Сишао сам у локални кафић пар сати након објаве „Какав ти, такав и ChatGPT“. Сео сам и наручио дужу са топлим... све с намером да пустим ово мало мозга, што ми је преостало, на пашу. Кад оно... локални блокадер прилази мом столу са намером да отпочне разговор... ваљда... Тај никад не одмара... ради 24/7...

Где сам оно стао? Е, да. Прилази локални блокадер са светлећим ореолом борца за слободу и правду изнад главе. Моју понуду да седне одбио је под изговором да жури и да само жели пар ствари да ми каже. Претворио сам се у шупљину уха... у рупу у коју он треба да саспе све оно што не сме тамо где треба и коме треба.
Рекао ми је да је прочитао мој претходни текст и да се не слаже са мојим доживљајем вештачке интелигенције и млађих генерација. Рекох му да је то скроз нормално и да се не брине, да то није ништа опасно имати различито мишљење од неког другог. Не треба то да схвата трагично, због тога се још увек не иде лекару...

Кад не лези враже... Он није разумео мој смисао за хумор и поче да добија, за почетак, благу, а после све израженију црвену боју у лицу... онако баш блокадерску... Ту ја мало спустих лопту уз наговештај да сам се само шалио и да је све ок... барем што се мене тиче. Али он је наставио, са истим оним колоритом на лицу, да ми указује да претерујем са песимизмом, и да се они боре и због оваквих као што сам ја. Излете му као из пушке да би им лакше било када би неопредељених било мање... тада би њихова борба за слободу и правду била много извеснија.
У себи сам изговорио оно што ми у секунди паде на моју скромну памет... да ти неопредељени могу да оду и на ону другу страну... супротну њиховој. Не знам зашто се увек мисли да су неопредељени по дифолту против власти? Ваљда је и то ChatGPT логика... Могу мислити какав би му колорит на лицу био да сам све то изговорио јасно и довољно гласно...

Наставио је он даље, осврћући се на моју, како он каже, песимистичну колумну, и рекао да млади боље знају да користе ChatGPT него што ја могу и да замислим. И да он лично има комуникацију са њим, те да му је вештачка алатка рекла да су он и његови саборци на правом путу. Такође му је речено, од стране вештачког саговорника, да њихова победа на наредним изборима није нереална ако овако наставе.
Следећа реченица коју сам изговорио у себи била је... да ли планирају он и његови саборци са ChatGPT-ем у неку коалицију... предизборну или постизборну... или још боље, да га узму за маркетиншког саветника...

Све наведено указује да је моја прошла колумна ипак на мало вишем нивоу од оног на којем је тренутно млади локални блокадер. Све што сам парафразирао из нашег разговора више је него опомињуће, у смислу где се сви заједно тренутно налазимо. Није нама ова власт проблем... и то ћемо, надам се, врло брзо схватити. Посебно они који су сами измислили термин „ћаци“, како би га користили као чобан звоно овна предводника... кад схвате колико ћација има у њиховом чопору који се бори за промене.

Е да... чим је локални блокадер завршио обраћање мојој маленкости, полако је колорит почео да му се враћа на фабричка подешавања. У том тренутку паде ми на памет нешто што није могло остати неизговорено, да не би изашло на другу страну... ако ме разумете? Тако сам му рекао да ChatGPT можда и представницима власти вели исто што и њима... да су на добром путу и да, ако овако наставе, њихова победа на изборима није немогућа мисија...
Можда вештачки саветник игра двоструку игру? Можда седи на две столице? Добро опробан рецепт који гарантује успех у маркетингу...
Чим је почело да се враћа црвенило на његовом лицу, реаговао сам одмах ефикасном методом са: „Ма, шалио сам се.“

После овога што сам изговорио, приметио сам да се онај његов светлећи ореол борца за слободу и правду из облика круга претворио у велики знак питања изнад његове главе. О... оооооо... видим ја... остаћу без мог локалног блокадера ако овако наставим. Ма не... не треба то тако, рекох себи. Ко сам ја... Некадашњи отпораш, а сад да солим памет 15-20 година млађима од себе.
Свака генерација треба сама да се олупа о своју револуцију. Није то питање памети, већ сазревања, самоспознаје и болног отрежњења.
Али опет се гласно, и по ко зна који пут, питам ко су људи од, рецимо, 35 и више година у њиховим оптимистичним редовима за системске промене у друштву. Некима од њих се, очигледно, добрано продужио пубертет и адолесцентски период... или је нешто много озбиљније у питању.

Напослетку, ипак нисам желео да се са представником млађих нараштаја растанем у тотално неопредељеном тону, па му рекох:
„Ма није ChatGPT такав... он је сигурно на вашој страни.
Као и сва интелигенција овог света, како природна тако и вештачка.“

Е сад...
Шта ћемо ми са овима што нас тренутно јашу...
А шта са овима што планирају, у блиској будућности, да нас оседлају по њиховим стандардима... користећи како честиту младост ове земље, тако и њену незрелу и неосвешћену средовечност и старост...
Јадни сви ми заједно са свима њима...

Последњи пасус сам изговорио у себи...
Наравно...
Нећу ја да пуцам у појам бесмисла...
Пустићу га да то сам схвати...