КЕНСЕЛ ЕФЕКАТ

У овој колумни, редовној четвородневној, бавићу се ефектима блога који сам покренуо пре безмало три месеца. Дакле, шта су ми текстови које сам у њему објавио донели осим џаба кречења. Е да, и шта су ми однели... Да не дужим с уводом као по обичају — дигресивност ће овога пута изостати. Барем у уводу. 

Кад сам покренуо блог био сам свестан да се с мојим погледима на све оно што се дешава код нас, као и у свету, многи неће сложити. Да, ја у први план стављам нас и мислим да се пре свега ми сами себи дешавамо. Нисмо ни свесни колики смо, као појединци, кочничари свега креативног, културног, па ако хоћете и просперитетног у нашој држави — а онда и шире, ка човечанству. Да смо бољи, не би они на које указујем у својим текстовима тако лако могли да нас водају од раскрснице до раскрснице. Кад кажем „бољи“ мислим довољно освешћени, оштроумни, самокритични, и спремни за дијалог са онима који другачије мисле. Или уопште не мисле. Потпуно свеједно.

Знам да звучи сурово и отржњујуће до границе бола, али ова блокадерско-протестна колона се није показала као симбол окупљања и уједињења незадовољне, разочаране, демократски оријентисане, па ако хоћете и образоване Србије — већ напротив. Тај покрет по мени, пре свега, у огромном делу представља одраз у огледалу оних против којих се бори, у сваком смислу: социјалном, културолошком, образовном. До те мере да су им потези слични да, кад гледам вести, не знам тачно који су који... Исте песме певају, исте навијачке лудорије скандирају, исте пароле узвикују, исте поруке шаљу... Толико је све очигледно да се питам ко то може да не примети? Наравно да знам. Онај ко не жели. Онај кога кроз ово лудило воде углавном нетрпељивост, личне фрустрације а боме и мржња. Е сад... Да ли такви људи заиста могу да донесу системске промене? Наравно да не.

Кад су у питању текстови које сам до сада објавио, морам признати да имам доста позитивних коментара. Бројевима не бих лицитирао, они нису релевантни, а нису ни најбитнији. Једино што сви коментари стижу СМС-ом, Вибер-ом, директним телефонским позивима — чак и од људи које не познајем. Очигледно је лако доћи до мог броја. Ја сам мобилни претплатник који је још увек лако доступан.
Али слободно можете остављати своје коментаре и на самом блогу, чак и негативне наравно. Суштина је у размени мишљења, а не једноумљу које нам се споља сервира у обланди „европских система вредности“.

Међутим, има и оних који ми се, од када сам им послао линк свог блога, више не јављају. Нису ми то пријатељи наравно, јер пријатеља имам једва за прсте једне руке. То су углавном познаници са којима сам имао мање-више редовну комуникацију и прилично коректну сарадњу. Једноставно су одлучили да ми се више не јављају. И то је скроз у реду, наравно. Али не могу а да се не запитам — зашто?

С обзиром да део њих доста добро познајем, знам и да су присталице студентског-зборовских покрета. Е сад, ја у својим текстовима нисам опредељивао нити преумљивао било кога да пређе на страну власти, па таман посла. И ја сам сам против тих корумпираних сатрапа и једва чекам да их видим тамо где им је и место. Међутим, такође сам свестан колико је то нереална прича јер су и нож и погача у руци спољних девелопера из прошлог текста.

Нисам се определио за блокадерски начин борбе јер сматрам — а сматрати је ваљда слободно, блокадерски суде — да сте тако организовани да, и ако којим случајем до промена дође, оне се заправо неће десити. Рекао ми један друг: „Али дођи на протест да барем мало допринесеш својим присуством.“ А кад сам га питао: „Да допринесем чему?“ — одговор је био само тишина. Зато ме нема на тим скуповима. Јер ни они сами не знају шта после.
А оно: „Пунићемо затворе вама.“ Па то сам слушао онолико пута. Неће, добри моји, нико ићи у затвор. Стари и искусни прелетачи ће наставити да нам раде о глави. Јак је то имунитет...

Међутим, лакше је прекинути комуникацију са било ким него, не дај Боже, размислити о ономе што тај неко говори и пише. Могу ја критиковати власт колико хоћу — ако не пружим подршку блокадерима бићу изопштен из њиховог видокруга. То је тај „демократски капацитет“ којим располажу. Ваљда су то те институције које су бициклима донели са оне туре до Стразбура. То је та владавина права која ће ваљда судити „палицама“ само других боја.

Е да...
Тако то бива кад узјаши Мурта.

Али упркос свему ја вас нећу кенселовати. Ми смо на истом послу — само се ја борим на другачији начин... Ван чопора...

Чекаћу да прођете кроз фазу самоспознаје, преко коначног отрежњења до одбацивања еуфорије и илузија... колико год та фаза трајала.

Јер пут од дупета до главе је дуг, неосветељен, и пун кривина... Зна да траје дуго... Али кад се стигне следи озбиљан предах...
Знам то добро јер причам из личног искуства.

А до тада могу и без вас добијати своје мале битке.