"РАНИ СИНА, ПАK ШАЉИ НА СТУДИЈЕ, БЛОКАДА СЕ УМИРИТ НЕ МОЖЕ!"

На почетку да се оградим од „родне неравноправности“ у удареном наслову... Пре два века - у нашим епским народним песмама - жене очигледно нису биле препознате као релевантан "друштвено-политички чинилац". То је једини разлог што даме нису поменуте у мом наслову — мада се текст и на њих односи. Нисам хтео да, ионако рогобатни наслов, учиним још неспретнијим.

Упис нових студената на наше факултете завршио се без већих контроверзи. Умало нисам рекао — „регрутација нових снага параблокадерских формација“. Е, па тако изгледа... Некад бруцошијаде, а данас — „блокаде“.

 

Питање које у континуитету провејава медијима је: „Шта нас чека од јесени? Хоће ли се блокаде наставити? Да ли ће се све вратити у нормалу?“ Једна реплика — „не може да се врати у нормалу, јер ње никада није ни било“. Може евентуално да се врати у „подношљиву ненормалност“.

Е, овако: физичке блокаде ће се вероватно наставити. То је сада „мејнстрим“. Изађеш на раскрсницу, испољаваш личне фрустрације и незадовољства, сметаш свима — осим властима. Напротив, њима помажеш да одрже своје бирачко тело. Како то? „Кашће вам се само“.

Оно што је много горе од физичких блокада јесу — „менталне“. Ако се физичке могу уклонити репресивнијим мерама које ауторитарни режим најављује, менталне не могу. Оне су последица вишедеценијске запуштености сваког појединца — у образовном, културолошком, „друштвено-политичком смислу“.

Не бих сваки појединачно обрађивао... Само ћу вам препоручити роман „Очеви и оци“ од Слободана Селенића и „Књигу о Милутину“ од Данка Поповића. Ко прочита те две књиге и изађе на блокаде — а има више од 35 година — значи да је „џаба кречио“.

Млађима се, наравно, нема шта замерити. „Бунт“ им иде уз године, то им је средње име. Они имају моју пуну подршку — за мирне протесте, наравно. Али кад видим људе од 35 и више година, верујуће овој или оној струји, питам се — „где ли су силно време изгубили?“

Управо те „блокаде ума“ су и узроци ових безидејних блокадерских акција. Очигледан је „губитак компаса“… Бесмисленост вришти — и многи су је чули. Нема их више на блокадама.

Али се и даље чује: „Правда спава, ви нећете“. Колико видим, од њихове буке не спавају људи који су такође против власти. Док је власт у „хибернацији“. Као и претходна, и она пре ње, и она раније... и тако у „историјски недоглед“.

А правда? Правда ћути и слуша. Чека да се прашина слегне... Па кад завитла „корбачом по монополистима правде“ — на обе стране... Биће још већа гужва пред „паклом“.

Тражиће се „веза за рај“.