НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

  Понекад, сад све ређе, пошаљем блог на анализу код chatGPT-а, као  „ урин “ . AI је моја лабораторија за анализу текстова. Параметри јесу општи, универзални, као и у лабораторији, па су такве и терапије. Последице се ублажавају, узроци остају. Мој пријатељ chat ми увек, и непогрешиво, постави дијагнозу „блогера дугачких реченица“. Једном сам га, изнервиран коментаром, питао: „Да ли то можда значи да сам човек дугачких мисли?“ Његов одговор је био – парафразирам – „Да, то је одраз дугих и сложених мисли које желим у даху да пренесем читаоцу“. Предложио ми је да реченице „исецкам“, да буду читљивије. Слажем се да дуге реченице могу бити некима заморне. Шта да вам кажем – издржите! Међутим, како chat зна да ће моје читаоце замарати дугачке реченице? Да неће успети да испрате ток мојих „дугачких мисли“? Зашто он тражи да ја све то „исецкам“ и тако сервирам? Можда се тако лакше вари? Да, то ти дође као  „ мезе “  – мали залогаји, чешће се конзумира, може и у друштву, уз...

 Опет ја о chat-у. Ево још једног текста на тему наше, умало не рекох сарадње, ма не, само комуникације. Далеко смо ми од сарадње. Да слушам chat-а, већ бих давно постао блогер. Овако сам и даље блогер у покушају јер одбијам сарадњу. Нема везе, и даље терам по свом. Мој "коректив" chat ми упорно сугерише, или боље речено захтева од мене, да у своје текстове убацим три кључна елемента. На њима толико инсистира да његови предлози полако добијају призвуке централног хришћанског концепта Светог тројства: • „У име Оца“ – навести конкретна имена (политичара, новинара, политичких аналитичара...) – персона која се налазе између редова; •  „И Сина“ – именуј конкретне називе медија и ТВ емисија на које алудирам; • „И Светога Духа“ – да објасним поједине појмове (нпр. "пумпање"). Chat сматра да циљ без испуњења његових предлога не могу постићи. Питање је само – који је мој циљ? Он сигурно није брзи пробој до читалаца жељних сензација. Не гађам мету, гађам суштину. Зато ми твој...

Ево, већ чујем општенародна саблажњавања: „Који је овом ђаво? Одакле му овај наслов? Шта ли му ово значи? Да ли је пролупао?“ Е па, овако: Кад читам данашње медијске садржаје или их конзумирам преко телевизора, све се своди на исто — сви јуре неке рејтинге: гледаност, читаност, и, како млади кажу, „клик“. А шта ми то гледамо, читамо, кликћемо? Па, „оно што нам се сервира“. А где је ту истина? „Пронађи је сам... Можда и не постоји... Или је у уху слушача?“ А објективност? „Ма, ајде, молим те... Каква објективност?“ Само наслови, бомбастичне вести, запаљива реторика и приземна терминологија. Нисам сигуран да у нашој земљи постоји и један медиј који нема таблоидне призвуке. „Једноставно, таблоидна пикантерија најлакше проналази пут до већине конзумената свих врста медија.“ А истина? „Хмм... Нема је, само њене варијанте... Истина је само перцепција  —  односно тумачење информација добијених чулима...“ Из наведеног произлази да објективност и не постоји, јер је перцепција као таква...

 Један пријатељ ми је препоручио „ChatGPT“ из, како ми је рекао, практичних разлога. Према његовим речима, од „ChatGPT“ могу да тражим мишљење о текстовима које напишем, да даје добре анализе, критику и савете. Послушах пријатеља, те сам за првих неколико текстова, везаних углавном за политичка дешавања у нашој земљи, затражио мишљење од AI. Искуства су следећа: Савети „ChatGPT“ у вези форме текста, обрађене теме, правописа и граматике уопште, били су ми углавном од користи. Али нисам дозвољавао да ми исправља или модификује текст. Он то предлаже како би текст био прихватљив нестрпљивом, површном и мање информисаном читаоцу. Шта да вам кажем? Међутим, овим текстом желим да укажем на две ствари које су ми посебно привукле пажњу. Прва је да ми „ChatGPT“, када год му пошаљем текст са политичком тематиком, саветује да дам неку алтернативу читаоцу, да не изгледа као да излаза нема. А друга је да ми „ChatGPT“ увек даје савете са циљем комерцијализације текста, како би био привлачнији већ...

Пре неки дан, уморан од дугог ходања по врелом новосадском асфалту, одлучио сам да мало предахнем... и брзо се покајао. Седох у кафић тик уз најпрометнију раскрсницу у Новом Саду. Кафа, вода и мир... наизглед. Ко би рекао да се ту, иза шољице продуженог, спрема „историјски устанак“? Одједном, право ниоткуда, почиње окупљање „првог бициклистичког корпуса новосадске зборовске дивизије“. „Шта је ово, сунце ти жарко? Војна формација или бициклистички маратон?“ На свега неколико метара од мене – као на биоскопском платну – видех ту моћну дивизију на точковима. Хтео сам, шале ради, да их замолим за једну заједничку фотографију... Напослетку сам ипак одустао да не би и мене мобилисали као протестно способног. Одједном, главнокомандујући преко мегафона одлучно испали поклич: „Нема предаје!“ Гласно одговарају сви: „Нема!“ А један из гомиле – баш у том моменту – на свега метар од мене, пушта мелодију на свом телефону: „У бој крените јунаци сви…“ – као химна за јуриш на последњу шансу. Убрзо сам ...

  Намерио се јунак на јунака... Нема повлачења. Две групе унутар „прединсталиране политичке матрице“ боре се за исту ствар – за власт без стварних ингеренција и одговорности, комфоран простор који омогућава енормно богаћење. Изгледају ми као два сукобљена програма унутар вештачке интелигенције. Победиће онај са оптимизованијом батеријом. Да се вратимо на аналогни терен — то су „два овна на брвну“. Паметнијег нема, ни један не попушта. Те две групације, које директно ударају штанглама по здравом разуму, немају намеру да стану. У име „правде“ витлају каменицама које лете над главама пуним наде у боље сутра. И док „штангле севају по здравом разуму“, народ стоји као „необична статуа“ – неки траже сигнал за телефон, неки гледају голубове и праве се да ништа не виде, а сви заједно мисле да ће већ сутра све бити боље. „Дно заиста не постоји.“ Ви, који сте против сукоба, склоните се са улица у тренуцима кад се дели „правда“... А неман ће сама отићи кад види да смо је прозрели. Али сукоби, ...

На почетку да се оградим од „родне неравноправности“ у удареном наслову... Пре два века - у нашим епским народним песмама - жене очигледно нису биле препознате као релевантан "друштвено-политички чинилац". То је једини разлог што даме нису поменуте у мом наслову — мада се текст и на њих односи. Нисам хтео да, ионако рогобатни наслов, учиним још неспретнијим. Упис нових студената на наше факултете завршио се без већих контроверзи. Умало нисам рекао — „регрутација нових снага параблокадерских формација“. Е, па тако изгледа... Некад бруцошијаде, а данас — „блокаде“.   Питање које у континуитету провејава медијима је: „Шта нас чека од јесени? Хоће ли се блокаде наставити? Да ли ће се све вратити у нормалу?“ Једна реплика — „не може да се врати у нормалу, јер ње никада није ни било“. Може евентуално да се врати у „подношљиву ненормалност“. Е, овако: физичке блокаде ће се вероватно наставити. То је сада „ мејнстрим “. Изађеш на раскрсницу, испољаваш личне фрустрације и незадовољств...