НЕСВРСТАНИ САЊАРИ

На ове редове понукало ме је гостовање једног нашег писца пре неколико дана на "независном програму", у једној од оних јутарњих емисија које, кад стигнем, обавезно погледам. Наведене емисије ми удахњују неки чудан, једнократни (једночасовни) оптимизам, да не кажем – "упумпавају". Са њима све изгледа некако могуће, оствариво, подношљиво... Враћају ме у инфантилну фазу, васкрсавају бунт у мени и буде неки чудан осећај да се и ми, обични смртници, за нешто "питамо". Превише цинизма за један обичан увод... слажем се. Е сад, шта је писац хтео да каже својим насловом? Гост којег сам на почетку поменуо, и кога иначе веома ценим, рекао је водитељки у брк да студенти не трпе никакву критику за грешке које су направили. Исто то, као папагај, понављам већ месецима – да део студентарије, овај који користе за "унутрашњу политичку употребу", не подноси критике и све посматра из свог "балона".   Све што кажу, ураде, мисле, да ли погодили или потпуно п...

Пленуми, мега пленуми, захтеви, блокаде, нутела... Шта је ово? Звучи као „провокација“... не... Ово је само покушај да спасем што се спасти може. Предуго све ово траје да бих могао да поверујем у „спонтаност“ целог процеса. Прво, не могу да замислим ни два Србина да се сложе око неког питања. Ако се и договоре, то не траје дуже од пар дана... договор, по правилу, пуца. Али неколико месеци? Јако тешко. Ко је могао да замисли да факултети неће радити месецима? Сигуран сам да је „Неко“ могао... Од средине марта се јасно видело да се протестни пламен нагло гаси. Али ето, неколико искри је наставило процес у целој земљи. То је јасан потпис „великог брата“ (у даљем тексту ВБ). Одржавање „имагинаријума“ – џепова незадовољства. Даље, јединство око „несувислих захтева“. Нико не зна имена и презимена људи који су формулисали „студентске“ захтеве. Које је то ванинституционално тело предложило захтеве ванинституционалном пленуму? Један од њих је био, парафразирам: „објављивање документације о реко...

Ономад се, на изненађење многих, десио пробој турбо фолк музике на једном од најчувенијих музичких фестивала Европе – EXIT-а. Једна од наших највећих звезда турбо фолк музике, Сека Алексић, наступила је на поменутом фестивалу, на Петроварадинској тврђави. За мене то није изненађење.   У јавности тренутно постоје три различита мишљења о овом догађају: • „Да се Секина музика, жанровски ни тематски, не уклапа у идеју EXIT-а“; • „Да је фестивал одавно спустио критеријуме и отворио капије комерцијали, те да их самим тим не чуди њен овогодишњи наступ“; • „Да је њој тамо место, јер је пружила подршку студентима.“ Нисам музички критичар. У наредним редовима изнећу лични став, у својству грађанина, у погледу три сукобљена мишљења: Прва два становишта су у контрадикторности. Јер, ако је фестивал спустио критеријуме на основу којих ангажује музичке извођаче – чему онда примедба Секином ангажману? Према речима неких рок-новинара, фестивал је одавно „подигао рампу“, односно спустио критеријуме ...

Медијски спинови — јачи од тениских У току овогодишњег Вимблдона, сви „независни“ медији — како писани и електронски, тако и они који нам се обраћају преко телевизора — утркивали су се да објаве изјаву са конференције за медије Новака Ђоковића. Такође, утркивање је ишло и у правцу објављивања снимака Новаковог перформанса, којим симулира „ручно пумпање“, које симболизује његову подршку студентима. Ко није обавештен (мада сумњам да таквих има) — Ноле је на овогодишњем Вимблдону почео да „пумпа“. Наш најбољи тенисер је, уместо својих оригиналних перформанса, увео нови „PR перформанс“ којим је пружио подршку младима у Србији. Та подршка је, по мени, и даље „општа“ — али опет нешто „одређенија“ него што је била у претходних пар месеци, од када трају студентске блокаде. Добро се сећам да је постојала реклама за неку ТВ емисију на једној од „објективних телевизија“, у којој су месецима непрестано понављали реченицу: „Дабогда те подржао као Ноле студенте...“ Сад исти ти медији упорно понављај...

Опште-друштвено прихваћени оквир понашања. Не дира оног ко га не поштује — само га суптилно изопшти из социјалне заједнице, као шкарт у расход. Антагонизује непослушне — за наук поколењима. Калупа има много. Они су свуда око нас. Обликовани по стандарду већине, ваљда у сврху унификације човечанства. Подсећа на воденични камен — „пажљиво“ бди над слободом ума. Ваљда нас чува од сопственог мишљења. Често их касно уоче... Последице закаснеле „дијагнозе“ могу бити кобне. „За више информација обратите се лекару или uncle ChatGPT-jу.“ Насумично ћу, по пасусима, кренути кроз калупе које сам уочио и напустио на време... Изгледа — без већих последица.   Од — дабоме — „научи — положи — заврши — запосли се — ожени се — породи се“. Жена, наравно. А мушкарци? Ех, па, ако си прави мушкарац, знаш шта ти ваља чинити док ти жена не затрудни. Ok — и шта онда? Ништа. Ту се затвара зачарани круг. Испунио си очекивања других. Свио си гнездо. То ти је „породица“. Ма да, то је више оквир породице — рам. ...

"Шпанија? Грчка? Египат? Италија? Турска? Ма не… Дилема је кратко трајала. Идемо у Требиње, драга. Срце је утрло пут." Зашто баш Требиње? Због природних лепота? Медитеранске климе…? Да. Због близине мора? И то. Због добрих духова? Историје? Јована Дучића – песника? Да… Јака духовна спирала која ме повезује са карактером тог краја, толико да га осећам својим.  Смештени смо између Леутара и Херцеговачке Грачанице – у којој почива Јован Дучић. Будим се и осетим "Јутра са Леутара"… У сненој тишини промичу Дучићеве филозофске мисли, поруке и поуке. Толико су јасне у сваком јутру, као први трагови на целцу. Шетамо улицама вијугавим и уским – к’о планинске стазе. Питамо се – шта ли крију, кад су такве? Нестају пред нашим погледима – као испрекидане мисли. И што дуже идемо – и тајна узмиче. Та тајна се не може лако објаснити. То су векови. Свако парче времена делује страшно безначајно – а опет чини битну грађу приче. Ходамо од камена до камена… то су тачке одредишта. Камен ...