КОФЕР
Отворен кофер лежи на сред собе... као неман разваљених чељусти зури у тебе. А ти размишљаш да ли ћеш икада моћи да изађеш из њега, ако му сад дозволиш да те прогута... како тебе, тако и све оно што носиш у себи. Сам си решио да кренеш стомаком за хлебом и то је твој крст који мораш сам да носиш. Донео си одлуку и сам себи је детаљно образложио што је најважније... за сада. Кофер је спакован, затворен и ти си отишао са својом сапутницом у бољу будућност. Пут ка бољем систему поплочан је добрим намерама. Мира више нема, он је на дну кофера. А изван њега је бука, хаос и грабеж за све оно безбожно... за материјално. За онлајн срећу у породичном паковању. Прошле су силне године, а из кофера полако излазе духови и ређају проблеме један за другим, које само ти видиш и чујеш. Неизбрисиви трагови које си као дете направио постају твој сопствени терет и непресушни извор жеља. Прва, да ти деца и унуци осете твој родни крај и твоју Србију као своју домовину. Да осете српски језик као матерњи...